Легендама је теже него аутсајдерима

Откако су се пре шест година „вратили из гроба”, како отприлике гласи и назив чувене компилације раних гаражних бендова који су им били узор, „The Gories” свирају само своје старе песме. Али, ову тројку је, за разлику од многих других група које по поновном окупљању не снимају ништа ново, немогуће оптужити да покушавају да најзад уновче славу која их је стигла у тренутку када су већ били на ивици распада. Да им је до тога не би концерте заказивали изузетно ретко – један од њих одржаће вечерас у Дому омладине Београда.

Били су и остали превише чудни, јединствени и комерцијално неупотребљиви без обзира на то колико је музичара у међувремену почело да их подражава. Зато њихов повратак, мада им свакако омогућује и нешто новца, више делује као да су и сами били радознали да виде како ће изгледати ускрсавање једног тако неухватљивог феномена какав су одувек били.

Ви или Мик Колинс, други гитариста и певач у бенду, једном сте рекли да не треба да очекујемо нови албум „The Gories” јер бисте само покушавали да ископирате себе, што сте већ радили и на последњој плочи. Шта је то у изворном духу и звуку „The Gories” било толико тешко очувати?

Та прва два албума проистекла су из тога што смо сви у бенду били пријатељи и доста смо се дружили. Да би нови албум био добар, осећам да бисмо опет морали да будемо у позицији да се можемо дружити. То је сада немогуће, будући да живимо у различитим деловима земље.

Да се бенд није распао, да ли бисте одустали од тога да имитирате себе и преобразили се у другачије „The Gories”?

То је тешко рећи. Вероватно бисмо се након неког времена разишли у сваком случају. Нисмо могли да учинимо ништа више унутар ограничења које смо намерно наметнули бенду.

Да ли вам је данас тешко да свирате као некада, намерно примитивно и сирово? У међувремену сте научили неке нове трикове на инструментима и то није нешто што можете тек тако да заборавите или потиснете кад желите да звучите као раније.

Свирам само оно за шта осећам да одговара звуку „The Gories”, тако да се „режем у монтажи”. 

Будући да сте били тако „аљкав” инструменталиста, које сте гитаристе тада волели? Да ли сте се на некога нарочито угледали? Које гитаристе волите данас?

Волим исте оне које сам волео и некада. То су Бо Дидли, Линк Реј, Хјуберт Самлин, Кит Ричардс, Чак Бери, Дејв Дејвис, Стив Кропер, Рој Бјукенен, Лари Парипа из „The Sonics”.

У раним данима бенда мора да је на свиркама било много људи који су се ту случајно затекли и нису схватали вашу музику. На данашњим свиркама, публика вас сјајно прима. Недостаје ли вам изазов који намеће покушај да освојите неспремну публику? Или је теже сада, кад на бини морате да потврдите легенду о „The Gories”?

Обе ситуације су изазовне. Сад је теже испунити очекивања људи. У раним данима бенда нико од нас није ништа ни очекивао. Тада нисмо много марили за то да ли ћемо се људима допасти или не, сада публика плаћа немало да би нас гледала, нас „легенде”, тако да желимо да сваке ноћи будемо добри. Ипак, то је забавно и сјајно је што су људи сада толико узбуђени због тога што ће нас слушати уживо.

Пре него што сте основали бенд, слушали сте уврнуту стару музику коју сте уплели у свој звук. Да ли сте могли наћи било какву полазну тачку у бендовима из осамдесетих година, пример који би вас уверио да је звук какав сте желели могућ? Или сте само испробавали ствари надајући се да ће нешто добро испасти?

Нисмо марили за оно што се догађало око нас, осим утолико што смо желели да будемо другачији. Знали смо да ће оно што желимо функционисати. Можда нисмо били нарочито вешти, али смо имали много вере у оно што смо радили.

Волели сте бендове који нису постали популарни или утицајни док нису постали део историје, као „Velvet Underground” и оне са компилације „Back From the Grave”. Да ли сте и за себе очекивали да ћете, чак и ако се не прославите док још будете свирали, једног дана дочекати признање?

Да, надао сам се да ће и са нама бити исти случај. То ми је било важније него тренутни успех.

Како је било радити са Алексом Чилтоном, покојним вођом „Big Star”? Има прича да је током снимања вашег албума, који је продуцирао, махом спавао и да није много мењао снимке које сте правили?

Тако је било. Много ми је значило то што се неком талентованом и угледном, као што је био Алекс, допадало оно што смо радили. То ми је улило много наде и снаге и натерало ме да пожелим да наставим том стазом. Он је заиста разумео оно што смо радили, што ми је било важно. Поштовао сам његов укус, знање и музичко умеће и волео бих да је још с нама.

Каква је сада сцена у Детроиту, вашем родном граду? Има ли на њој још много блуза? Откако је град банкротирао, колико је тешко преживети у њему? Да ли је и то утицало на сцену?

Сцена за истински стари блуз и даље постоји, али није оно што је некад била. Углавном се преоријентисала на рок и преселила се у предграђа. Онима који за живот зарађују својим рукама тешко је да преживе. Послови за радничку класу су махом најмање плаћени у индустрији услуга. Они који воде град покушавају да привуку људе који потичу из технолошке индустрије и финансија. Све је то утицало на музичку сцену, али она и даље истрајава.

Какви су ваши и Колинсови соло планови?

Имам нови албум. То је збирка песама које припадају традиционалном фолку, блузу и госпелу. И мој гаражни бенд „Danny & The Darleans” има нову плочу а управо смо снимили и још једну са Џимом Дајмондом из „Ghetto Recorders”. Мик је недавно направио албум са Кид Конгом и Бобом Бертом. Њихов бенд се зове „Wolfmanhattan”.