Мала школа социјализма

Подстакнути скорашњом победом Сиризе, као и успоменама на „старо, добро време“, све чешће се чују предлози да се привредни систем у Србији јошчвршће заснује на социјалистичким основама. Социјализам је одређен са неколико међусобно повезаних карактеристика а њиховом анализом можемо увидети његове урођене недостатке. Прва карактеристика се односи на друштвено власништво над средствима за производњу. Кад се нечему не зна власник, онда се то користи без икакве економске рачунице и користиће се нерационално, тј. долази до расипања ресурса.

Друштвено власништво такође значи да се цене средстава за производњу неће одређивати на тржишту, већ ће то радити бирократија (централноплански орган). А зашто је то лоше? Лако се може десити да бирократија погреши у процени колико чега треба производити и по којој цени. Наравно, погрешну економску одлуку може да донесе и предузетник на слободном тржишту. Али велика је разлика кад погреши појединац и кад погреши држава. У првом случају, систем ће брзо апсорбовати ту неравнотежу (појавиће се предузетник који ће боље проценити), али кад погреши држава, онда се суочавамо са вишковима и несташицама. Присетимо се примера из бившег СССР-а кад су за несташицу млека за бебе оптужене краве, а не социјалистички начин привређивања. Актуелан пример је Венецуела, где је скоро немогуће у трговини наћи пелене и тоалет-папир.

Важно је приметити да је ово искључиво последица државног планирања. Једноставно, негде у планирању се погреши, јер доносиоци одлука не знају структуру тражње и које ће се економске одлуке донети. Поента је у томе што то они и не могу знати, јер је механизам слободног формирања цена суспендован, а управо он служи да пренесе информације о жељама и могућностима потрошача. Социјалисти ће овај проблем „решити“ тако што ће се у следећем обрачунском периоду произвести више производа који сад недостају. Али, произвешће и мање нечег другог. И циклус се понавља.

Следећа карактеристика јесте укидање приватне иницијативе (профит, као циљ приватног предузетника, у социјализму не постоји), што значи да у социјализму предузетници немају подстицај ка иновацијама и техничком напретку. А зашто би и имали кад у том случају они не би присвајали економске ефекте својих иновација?

Историја нас је научила да се социјализам може завршити неким обликом тоталитарне контроле не само привреде, већ и друштва у целини. Повећање контроле производње, расподеле и потрошње, повезано са постепеним напуштањем демократских начела (зарад неких „виших циљева“) може прерасти у глобалну контролу. Дакле, социјализам и те како може бити претходница фашизма. Реченице „Ми смо социјалисти, ми смо непријатељи савременог капиталистичког економског поретка“ и „Не можемо успети без (економског) планирања“ није изрекао нико други  до сам Хитлер.

Вероватно најбољи доказ за „успешност“ социјализма јесу економске миграције. Нема ничег чудног у томе ште се оне увек дешавају у правцу из социјалистичких земаља, ка слободним тржишним привредама.

Међутим, људи са простора бивше Југославије могу сасвим оправдано да питају – ако је све то тако, како је онда Тито успео да сагради све оно што ови после њега не могу ни да окрече? Због уштеде простора, подсетићу само на иностране кредите, који су престали кад су престали и политички разлози. Ни једна земља бившег источног блока није кренула у транзицију зато што их је неко натерао на то. Само су увидели да им дотадашњи систем није одржив и да, ако хоће да напредују, морају прећи на тржишну привреду. Неке земље су то успешно обавиле, неке још нису. Србија се, нажалост, налази у овој другој групи.

Разумем зашто социјализам наоко делује као привлачан систем, и искрено, волео би да он може да функционише. Али, све док су ресурси ограничени, а људске потребе неограничене, социјализам не може бити економски ефикасан, па самим тим то не може бити начин да било која земља крене путем одрживог раста и развоја. То би требали да знају сви они који покушавају да уведу, тј. учврсте социјалистичке идеје код нас.