Ко шиша човека

Човек подупрт штакама безнадежно посматра степенице којима ће се ускоро попети. Комисија за продужење боловања смештена је на другом спрату Завода за јавно здравље, а лифта нема. Зато је сизифовски напор човека са штакама, који пред чланове комисије мора лично стати, апсолутно неупитан – иако је у суштини апсурдан, пошто би се комисија, према здравом разуму, ипак морала налазити негде у приземљу.

Слично је и у Заводу за социјално осигурање у супротном делу престонице. Жена са четири бајпаса шипчи уз степениште не би ли се дочепала комисије за продужење боловања. Споро се креће, једва долази до даха, али не вреди – пред комисију се мора лично и у тачно назначено време. Због свега реченог, питање зашто је дотична комисија тако високо позиционирана није неважно. У ствари је врло важно, будући да указује на шири контекст небриге којом систем саплиће овдашњег човека. На пример, је ли неко размишљао да човек са инвалидитетом мора превалити четрдесет и кусур степеника да би дошао до комисије која ће му можда продужити боловање? Није! А да ли је неко у влади размишљао о томе да партијско упошљавање минира владин реформистички друм? Тешко!

Хронична небрига државе, институција, установа, бирократије, администрације, јавних делатника различитих профила… производи опште стање равнодушности, а равнодушност поприма облик нормалности. Нормално је да се човек са инвалидитетом пење два спрата како би продужио боловање, а није нормално да се комисија за продужење боловања лоцира у приземље. Нормално је да се просветни радник деградира резањем плате, а није нормално да му се преко повећања плате омогући живот достојан човека. Нормално је да млади и образовани људи одлазе у печалбу, а није нормално да им држава обезбеди посао и стан. На концу, није нормално да системска небрига и равнодушност слабо тангирају овдашњу јавност која је, сасвим нормално, окренута темама „од животне важности” – ситуацији у Украјини, македонском питању, Песми „Евровизије”.

Питање „ко шиша обичног човека?” није довољно атрактивно! Заокупља нас једино када лично дођемо на ред за шишање. А тада обично буде касно за одговоре. Нарочито због тога што у Србији грађанин представља последњу рупу на свирали власти која, гле чуда, управо постоји захваљујући грађанима. На страну што бар у теорији функционише као сервис грађана. Међутим, ко шиша грађане? За власт они постоје једино у предизборном циклусу. Тада власт поклања сву пажњу овога света обичном човеку. Умиљава му се и клизи низ длаку да човеку припадне мука од свег тог шлихтања. Да невоља буде већа, човек тада једино и осети да га неко изистински шиша.

И пензије ће у предизборном циклусу, односно до краја владиног мандата, бити веће него икад раније. Без обзира на то што ће се након избора вероватно опет мало смањити. Једино ће комисије за продужење боловања остајати на другим спратовима завода за јавна здравља јер их апатични грађани неће доводити у везу са влашћу и партијским запошљавањем. У супротном, вероватно би се нашао неки простор у приземљу – бар док избори не мину.

Слично као што се у предизборном периоду коперфилдовски створи нешто буџетских средстава за пензије и плате како би илузија потрошачке корпе радног човека и грађанина потрајала бар до конституисања новог парламента и владе. А након тога, уживајмо у наредне четири сезоне ријалитија под називом „Ко шиша човека?”

Додуше, тренутно је у оптицају искључиво један берберин (али очигледно вредан), будући да поседује редак таленат да приповеда бајке човеку (потенцијалном бирачу) док га шиша. А човек воли бајке. И при томе је апсолутно равнодушан према питању – ко га шиша?

Социолог