Данас је нечасно бити частан

Добрица Ерић (1936), наш познати песник, писац више десетина књига поезије и прозе за одрасле и децу, добитник је награде Задужбинарског друштва„Први српски устанак” – „Одзиви Филипу Вишњићу” за родољубиво песништво. Реч је о песнику за кога је Душан Радовић рекао: „Гружа је била невелика док није родила песника Добрицу Ерића. Он је од ње створио континент, можда највећи у српској поезији”.Занимљиво је и запажање Николе Кољевића: „Добрица Ерић је први распевани песник Србије на Истоку који је опевао прекодринску Србију на Западу”.

Задужбинарско друштво „Први српски устанак” објавило је књигу изабраних родољубивих песама Добрице Ерића „Преступне године”.

Награда ће песнику биту уручена данас у Орашцу.

Поднаслов књиге ,,Разапета земља” која је доживела десет издања и добила петнаест награда гласи: „Сузе За Будуће Песме”, а мото: „Моја земља је разапета – на крсту од четири стране света”...

Нисам тражио помоћ од суза. Они због којих плачемо радују се нашим сузама и труде се да плачемо још више. Хтео сам да кажем да су то „исплакане” а не „испеване” песме, „сузе-песме”, али и да истакнем своју људску и песничку наду да ће се те сузе једнога дана позлатити и претворити у праве песме. Ја сам прво себе убедио да ће тај дан доћи, па песмом покушавам да убедим и друге.

Утешно делују стихови: „Моја Земља Србија је сад Исус Христос, Исус Христос је сад моја Земља Србија”.

Није најгоре то што смо набеђени, кажњени и понижени од других. Страшније је што је скоро половина Срба признала своју непостојећу кривицу и почела и сама себе да окривљује, кажњава и понижава, стидећи се чак и да каже за себе ко је, шта је и одакле је. То је најтежа национална болест која се једном народу може догодити, то је нека нова врста лудила, а ето и то нам седогодило.

У Вашим песмама су: пшеница, шљива, Морава, цвет, дрво које листа, лавеж паса, млеко, вино, сељанка сторучица. Да ли је то Србија?

Јесте, то је моја Србија, додуше, више она из мог детињства и младости, него ова која сад јесте. Све је још ту, и Морава, и дрвеће, и поље пуно цвећа, и пси који лају по запуштеним воћњацима, али нема чобанице ни стада, све мање је ратара у селима и на њивама, све мање млека и вина, остарила нам је и уморила се сељанка сторучица. Остарила и посустала великомученица Србија.

Србија је некада другачије живела?

Србија је некад дању живела, учила, радила, с вечери водила љубав и дружила се, а ноћу спавала... Сада дању спава, а ноћу се проводи, доколичи, банчи до зоре и срља у суноврат. За такав живот нема оправдања ни изговора, бесмислени су сви разлози. И оно мало младих што остане у селима, захваћено је истом болештином и уништава се на исти начин.

У једној песми кажете: „Ал’ ја се ипак поносим што сам Србин”.

Данас је нечасно бити частан. То је старомодно, национално осећање и обележје код нас и код неких других народа и то се мора сатанизовати. Све се изврће наглавце, остаје још само да научимо да ходамо на рукама. И тако, ходајући наглавце, ући ћемо у Европу.

„Ударају међе”, „прекрајају тапије”, и „печате црвеним воском прозоре, врата, капије”. Шта нам ваља чинити?

Морамо се прибрати, сабрати и издржати. Прибрати се од бунила у којем смо се нашли, сабрати се међу собом и измирити са нама садашњима, бившима и будућима, и издржати све што човек појединац и цела нација мора и може да издржи, ако хоће да преживи и дочека озарење. А пре свега и више од свега – Срби се морају волети и рађати.

Кад Срби претворе Синђелићеву главу у буклију, кадионицу, мастионицу, тестију, да ли је то патриотизам или кич?

Ни једно, ни друго. То је песнички симбол, то је метафора. Песму „Звезда над Чегром” написао сам пре тридесет и више година, у време кад се Стеван Синђелић и други српски јунаци нису смели ни споменути. Оно о чему су пре тридесет година српски песници и српски народ смели само да сањају и спомињу у симболима, сада се ипак може гласно и јасно певати, или плакати, бар, иако та песма и плач многима парају уши.

У песми ,,Молитва” кажете: „Самоук с пером, а недоук с мачем, предодређен сам једино да плачем”.

Европа се радује нашим сузама. Песме наше не воли, али сузе наше јој пријају. Песник Бранко Миљковић рече: „Ко не слуша песму, слушаће олују”. А наше молитве чује Онај који све чује и који ће их и услишити, али тек онда када сви будемо говорили исту молитву.

Косово и Метохију, по свој прилици, можемо да сачувамо једино у песништву?

Сачували смо их ми у песништву, они су више у нашим песмама него под косметским небом. Скоро трећина моје књиге „Разапета земља” посвећена је Косову и Метохији. Написао сам и тужну књигу о деци с Космета, књигу њихових и мојих суза, „Деца са златом липе у коси” и лирску историју Срба од Старих Словена до данас, бројаницу у стиховима са 433 чворића „Косовски венац”. Многи наши и страни песници певали су и певају о Косову и Метохији, и тако ћемо га сачувати у песништву. А оно што је толико ушло у песништво једног народа, не може никад донети срећу ни спокојство неком другом народу који му је то отео.