Мрцварење пацијента Николића

Може ли директор Клиничког центра Србије бити лекар који, како изгледа, не схвата баш шта је лекарска етика и не поштује поверљивост односа према пацијенту, што је услов без којег његове професије једноставно нема?

Одговор може бити само један – не може. Стога би доктор Миљко Ристић, после јавног распредања о здравственом стању пацијента Драгана Николића морао сместа бити смењен.

За Ристићево таблоидно мрцварење пацијента Николића у „Куриру” од прошлог петка, 22. маја, нема никаквог оправдања. Супротно свим професионалним, људским и грађанским узусима, директор Клиничког центра упустио се, под пуним именом и презименом, у јавно, приземно пребирање по историји болести грађанина Николића, безобзирно газећи његово право на приватност у најтежим тренуцима.

Доктор Ристић, који има и титулу професора, изложио је таблоиду детаље о Николићевој болести, одао где је пацијент смештен, па чак и да је „животно угрожен” и „стављен на респиратор”.

Да се директор Клиничког центра уживео у улогу новинара таблоида, све журећи да задовољи претпостављену сладострасну језу јавности новим детаљима о болести чувеног пацијента, очигледно је из „Курировог” писанија да је „сат времена касније” директор Ристић дојавио „боље вести из Ургентног центра, јер се стање... мало поправило”.

Не пропуштајући да каже ни на којем је делу тела пацијент Николић претходно имао операцију – што нећемо преносити у пристојнијим новинама – први лекар Србије описао је и здравствене проблеме због којих је он поново завршио у болничкој постељи.

„Пошто је био у критичном стању, користио је респиратор за дисање, али, срећом, вечерас му је стање побољшано. Одвојен је од апарата за дисање, комуникативан је и осећа се боље”, издиктирао је доктор Ристић у перо новинара таблоида, „нешто мало пре поноћи”, након што се по Београду већ пронела гласина да је Николић преминуо.

И заиста, изгледа да је, са оваквим директором Клиничког центра Србије, стање у српском здравству „нешто мало пре поноћи”. Својим необјашњивим поступком, доктор Ристић је изазвао патњу тешко болесног пацијента, његове породице и свих којима је драг, а то је, без претеривања, читава српска јавност.

На денунцирање Николића, породица се пожалила заштитнику грађана, који је, заједно са повереником за информације од јавног интереса, реаговао примереном, начелном осудом.

Цурење информација о Николићевом лечењу, упозорио је заштитник грађана, не само да је противно обавези чувања тајности података о здравственом стању, већ је нанело непотребно и непримерено узнемирење његовој породици, која се обратила заштитнику и поверенику.

Обавеза свих запослених у здравственим институцијама је да заштите право на приватност пацијената и породице, поручили су Саша Јанковић и Родољуб Шабић.

Није уопште извесно да ли се проф. др Ристић сам препознао у омбудсмановом саопштењу или га је неко моћнији „препознао”, али то га није спречило не само да о Николићевом здравственом стању настави да говори за медије – ограничавајући се, додуше, на овешталу констатацију да је оно „стабилно” – него и да се, истовремено, осети позван да новинаре подучи професионалној етици, наравно опет по Николићевој кожи.

„Препорука је да новинари поштују приватност породице и да је не узнемиравају објављивањем појединости о Николићевом здравственом стању. Морам да апелујем да се њихова жеља поштује”, изјавио је Ристић за недељни „Курир”.

Неколико дана након што је сам, ничим изазван, у таблоиду чачкао по утроби сопственог пацијента, не осврћући се на „приватност породице”, директор Клиничког центра Србије наједном дели моралне лекције јавности, стрмоглављујући се, уз запањујући „салто мортале”, у море лицемерја.

Новинари таблоида могу се правдати да постоји легитиман јавни интерес за болест познате личности – иако је и тај аргумент прилично климав – али удовољавање неутољивој глади јавности за лошим вестима (само је лоша вест – вест) мора, у овако осетљивим приликама, подразумевати професионална и морална ограничења, меру, и пре свега – саосећање.

Недостатак саосећања и отворено одавање професионалне тајне, са друге стране, неопростиви су за лекара на истакнутој дужности, попут др Ристића, не само зато што нарушавају ионако умањено поверење грађана у здравствене раднике.

Штету, можда и највећу, доктор Ристић је, тако, нанео својим пожртвованим колегама који напорно раде у тешким условима. Није ни чудо, пошто је директор Клиничког центра недавно, јавно и сам изразио неповерење у колеге, насумично их оптужујући за нестручност, непотизам и друге неподопштине.

У „пристојној Србији” из визије коју премијер Александар Вучић тако здушно и страсно заговара, за лекаре попут Ристића на челу највећег клиничког центра, после свега, једноставно не би смело да буде места.

Новинар