Кад извршитељи заиграју испред врата

„Сећаш ли се сцене из филма снимљеног по Глишићевој ’Глави шећера’, кад с добошем долазе код Радана Радановића да му заплене све што има, јер је презадужен. И то све раде легално и по закону, јер ’правна држава је ефикасна’. Е, то је прво што ми падне на памет кад помислим на два извршитеља која су ме ’ловила’. Црно дете које се привиђало Радану као поверилац који га прогони у мом случају добило је и брата близанца.”

Овако је, укратко, звучала исповест једног мог пријатеља који се због дугова за „Инфостан” и струју злопатио читавих девет месеци.

Одлучио сам да је напишем у првом лицу да бих што сликовитије приказао његов случај.

Никад није био од оних који кукају како су сиромашни и примају социјалну помоћ. Зарађивао је да преживи, иако нема сталан посао, али због рачуна које после неколико поскупљења свега у Србији није могао да плати на време, извршитељи су „заиграли” и пред његовим вратима.

Дакле, овако је почело:

На репрограм дугова за „Инфостан” нисам имао право јер се то односило само на старе дужнике тужене пре априла, а ја сам тужен у мају. То значи да, иако сам до одређеног датума био редовнији платиша од њих, ја нисам могао да добијем погодности и попусте које имају они. Зато сам морао да платим дуг директно извршитељу, којег сам намолио да то учиним у седам рата, али је само једна од њих износила трећину моје месечне плате.

Овај текст не би настао да се све завршило само на томе. Без одговарајућег упозорења на мој већ „измучени” буџет насрнуо је други извршитељ и од једне плате ми одбио чак 9.000 динара. Тужен сам због дуговања за струју од – 900 динара, које сам уплатио много пре него што сам био свестан да ће ми он блокирати једини приход. Образложење је било да су осим његове награде ту зарачунате и камате, само не знам на име чега. Због тог случаја нисам могао да отплаћујем онај дуг за „Инфостан” на време што ми је задало бројне муке. Ушао сам у „врзино коло” у којем су играла два Црна детета.

Запитао сам се шта би било да се појави још један или два извршитеља, да ми се „намноже” око грбаче по различитим основама. И да сви крену да ми заплене плату у истом месецу. Да ли би се побили око „плена” до последње преостале „кости” или би га поделили на „равне части”?

Помислио сам да позајмим новац и тако се спасем и контактирао људе за које знам да би ми помогли јер смо једни друге увек „чупали”.

„Не вреди и онај послић на који сам рачунао је пропао, опет ме издржавају моји”, гласио је одговор мог будућег кума. Питао сам првог комшију, али ме је он подсетио да отплаћује стамбени кредит у „швајцарцима” и да му је промена курса избила последњи динар из џепа. Од пријатеља просветара нисам ни могао да очекујем помоћ јер је његова плата срезана због штедње, а страховао је и да ли ће бити додатно умањена због штрајка људи из његове струке. На најближе сроднике, углавном пензионере, такође нисам могао да се ослоним због умањења њихових прихода.

– Е, а како Шваба све плаћа на време и њега би јурили много страшније да закасни мање него ти – гласио је одговор једног од рођака.

Лако је Шваби да плаћа. Колика је његова плата, помислио сам. Што богатија земља, људи уредније плаћају. Био сам гневан када сам видео изјаву једног политичара у Србији да сиротиња уредно измирује дугове, а да су најнередовније платише они који имају довољно.

Док сам грцао у минусима примећивао сам да делим судбину многих у овој земљи који некад нису били баш толико сиромашни. Видео сам да се по демократској Србији плени на сваком кораку. Шта ћемо, такав је закон. А списак онога што не може бити заплењено прилично је танак. Колико год дуговао човек не може да остане само без предмета као што су шпорет и фрижидер, а на том списку су одећа, обућа, храна и огрев за три месеца, породично ордење и медаље, инвалидска помагала уколико је дужник особа с инвалидитетом и најзад – кућни љубимац.

Али то што грађанину Србије извршитељи не могу однети одликовања славних предака, штаке или пса слаба је утеха за армију дужника у коју сам запао и ја. Чуо сам за много њих који су баш то ордење или шпорет, па чак и гардеробу морали да продају да би платили бар део потраживања, а љубимца немају чине да хране.

Ја ћу се свог дуга најзад решити наредних дана и после девет месеци детаљног бављења математиком коначно бити „слободан” човек. Наравно, под условом да ми се негде у нечијој канцеларији не припрема још која изненадна тужба.