Зашто дрога прати рокенрол

Рокенрол је својим либералним, па често и анархистичким ставом, осим потпуно новог погледа на свет, како у музичком тако и у социјалном смислу, додатно утро пут и једној опасној пошасти – употреби опојних дрога.

И многи великани озбиљне музике у претходним вековима свој духовни доживљај „појачавали” су употребом најразличитијих наркотика. Хектор Берлиоз, Игор Стравински, Лудвиг Ван Бетовен, Роберт Шуман, Волфганг Амадеус Моцарт, Фредерик Шопен... само су најславнији из плејаде оних који су светску уметност обогатили грандиозним делима, понеким и уз употребу различитих опијата.

Али, то су били људи за чије стваралаштво је осим изразитог талента било неопходно, пре свега, велико музичко знање. Рокенрол је и овде унео револуцију. Свирати електричну гитару није био тако компликован посао као писање симфонија или опера, што је милионе младих инспирисало да се определе за музику свог доба и славу.

Она је, међутим, тражила жртве, а оне су се лакше подносиле уз кокаин, ЛСД, марихуану и сличне „подизаче”. И тако се нешто што је „помагало”, практично шачици стваралаца озбиљне музике, раширило на милионе оних којима је било довољно да се појаве пред десетинама хиљада обожавалаца и да за себе помисле да су богови.

Оно што је у том „лутању илузијама” на крају спојило генерације музичких стваралаца из различитих епоха је смрт изазвана управо прекомерном употребом дроге. И тај трагични пут још није окончан. Пренео се у огромној мери и на рок обожаваоце, на публику, свакодневно повећавајући армију оних који су отишли пре времена.

Већ у првом стиху песме „Хотел ’Калифорнија’”, бенд „Иглс” указао је на тај трагични пут: „На мрачном пустињском аутопуту, са хладним ветром у коси, сладак мирис канабиса шири се кроз ваздух. Напред, у даљини, видим светлуцање сијалица. Глава ми је отежала, а поглед се замутио. Морао сам да станем да заноћим.” 

Следи низ догађаја који несумњиво потврђују о чему се ради и које су размере махнитости изазване дрогом у које је поменути путник упао. Чудни људи, чудни гласови, чудни звукови... све то спаја се у заједничко лудило из којег као да нема излаза.

Јер како песма пред крај каже: „Последње чега се сећам, појурио сам ка вратима. Морао сам да се извучем тамо где сам претходно био. ’Опусти се’, каже ми ноћни чувар. ’Сви смо ми програмирани да угостимо. Можеш да се чекираш када год желиш, али никада не можеш да нас напустиш!’”

Последња реченица је и највећа опомена. У канџе дроге упада се лако, готово неосетно. Онда настаје пакао из ког повратка углавном нема.

А да га пречесто нема потврђују судбине неких од најблиставијих звезда рокенрола: Џими Хендрикс, Џенис Џоплин, Џим Морисон, Елвис Присли, Сид Вишес, Фил Лајнот, Ди Ди Рамоун, Џон Ентвисл, Мајкл Џексон, Ејми Вајнхаус... Њихови животи прекинути су у тренутку када су могли, и давали највише.

Борба против дроге је тешка, али не обавезно и изгубљена. Многи су то доказали. Ипак, живети под утицајем опијата значи живети нечији туђи живот. А управо то је и највећи пораз.

----------------------------------

Хотел Калифорнија

На мрачном пустињском аутопуту

Са хладним ветром у мојој коси

Сладак мирис канабиса

Шири се кроз ваздух

Напред, у даљини

Видео сам светлуцање сијалица

Глава ми је отежала, а поглед се замутио

Морао сам да станем да заноћим

А тамо на улазу стајала је она

Зачуо сам црквена звона

И помислих:

„Ово би могао да буде или рај или пакао

А онда је упалила свећу

И показала ми пут

У ходнику су се чули гласови

Учинило ми се да чујем како кажу:

„Добродошао у хотел ’Калифорнија’”

Тако дивно место, тако диван лик

Много је соба у хотелу „Калифорнија”

У било које доба године

Можеш овде да одседнеш

Њене мисли су уврнуте као код Тифани

Има бенд који се назива „Мерцедес”

Има и много лепих момака које зове пријатељима

Како само играју у дворишту, слатки летњи зној

Неки играју да би запамтили, други да би заборавили

Позвао сам капетана

„Молим вас моје вино”

А он рече: „Нисмо то пиће имали још од 1969.”

А они гласови и даље се чују из даљине

Буде те усред ноћи

Само да би их чуо како кажу:

„Добродошао у хотел ’Калифорнија’”

Тако лепо место, тако леп лик

Опстају овде у хотелу „Калифорнија”

Какво дивно изненађење

Даје ти алиби

Огледала на плафонима

Ружичасти шампањац на леду

А она каже: „Сви смо ми овде затвореници,

По сопственој вољи”

А у газдиним одајама

Сакупљају се за гозбу

Набадају својим челичним ножевима

Али не могу да усмрте звер

Последње чега се сећам

Потрчао сам ка вратима

Морао сам да се извучем

На место на којем сам био претходно

„Опусти се”, рече ноћни чувар

„Сви смо ми програмирани да угостимо

Можеш да се чекираш када год желиш

Али никада не можеш да нас напустиш!”