Понедељак, 04.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

На Дедињу порез и десет пута већи

Нашој читатељки са Дедиња порезници су приредили два изненађења. Порез на кућу од 130 квадрата мораће да плати 314.776 динара, уместо прошлогодишњих 68.000. Уз то јој траже још 518.000 динара за порез на окућницу, који Београд сада почиње да наплаћује за све пропуштене године. Сабрани су износи за претходне четири године, од када се законски опорезују плацеви и тек сада су, ето, стигли на наплату. У достављеном решењу назначено је да порез за 12,7 ари грађевинског земљишта може да се измири у четири рате до октобра.

– Ово се граничи са здравом памећу. Оваквом пореском политиком хоће да нас истерају из овог краја. Нису сви становници Сењака и Дедиња богати. Много је ту староседелаца са скромним примањима, пензионера, просветних радника, лекара – каже наша читатељка и најављује да ће са комшијама упутити жалбу градским властима.

На питање како могу ретроактивно да наплаћују порез на земљиште Слободан Милосављевић, градски секретар за финансије, позива се на Закон о пореском поступку и администрацији према коме је могуће опорезовати земљиште пет година уназад. Опорезивање грађевинског земљишта постоји од 2011, када је уведено у тадашњи Закон о порезу на имовину. Зашто је до сада одлагана наплата и одлучено да буде наплаћено „у пакету” наш саговорник није одговорио осим што је поновио да закон локалним самоуправама дозвољава тако нешто.

Откуда повећање пореза на кућу за чак 350 одсто ако је тржишна вредност квадратног метра у екстразони увећана са 210.000 динара на 228.000 динара што пише у градској одлуци о утврђивању просечне цене квадратног метра по зонама за утврђивање пореза на имовину?

Милосављевић каже да није видео пореско решење и да зато не може да коментарише, али да је вероватно раније била пријављена мања површина за опорезивање.

Он каже да у Београду има 750.000 пореских обвезника. Према градској одлуци у овој години порез на имовину не може да буде већи од 80 одсто. При том ће само четири одсто обвезника платити 80 одсто већи порез углавном због преласка у другу, скупљу зону. Код већине, нова пореска решења, која би сви требало да добију до 11. јуна, не би требало да буду већа од осам одсто.

Небојша Нешовановић, консултант за инвестиције, сматра да треба бити реалан и узети у обзир колико вреде плацеви у елитним деловима какви су Сењак и Дедиње. Он не види разлог да неко ко поседује плац и кућу од милион евра не плати порез на то богатство.

– У прошлости смо често критиковали Пореску управу да су пореске стопе и основице за опорезивање потцењене. Сада, када држава покушава да исправи пропуст и да пореске основице приближава тржишним вредностима, опет негодујемо. Да ли то значи да треба да се љутимо на некога ко је почео да ради свој посао – пита Нешовановић.

Чињеница је да су вредности некретнина биле потцењене, али је такође чињеница да су локалне касе празне и да је порез на имовину један од лагоднијих начина градских власти да их попуне. У Београду ове године нису мењали пореску стопу, али јесу просечну тржишну вредност квадратног метра која се користи за обрачунавање пореза на имовину. Тако је цена квадрата увећана од 2.000 до 15.500 динара. Јасно је да Пореска управа, односно локална администрација, просечну цену квадрата непокретности у одређеној зони рачунају на основу купопродајних уговора, али не звучи логично да та цена расте у тренутку када вредност некретнина из дана у дан пада.

Када је реч о земљишту у тој истој градској одлуци уочава се још већа нелогичност. Његова цена је нижа у односу на 2014. годину (иако није наплаћивано стајало је у ценовнику) за екстра, прву и другу зону. Тако је квадратни метар плаца на Дедињу прошле године вредео 80.000, а ове је 72.000 динара. Речју, и порезници су признали пад цена на тржишту. Све то само говори да је повећање пореске основице више био плод политичке одлуке за колико треба допунити градску касу него стварног одраза кретања на тржишту.

Уосталом, то најбоље показује преглед просечних цена квадратног метра земљишта за утврђивање пореза на имовину из 2014. године из кога се може видети да су све зоне у Новом Саду скупље него у Београду. Пета, најјефтинија, у првом граду вреди 10.000 динара, док је у Београду најјефтинија 800 динара. Још нелогичније је да у Инђији квадратни метар кошта 1.107 динара у првој зони, а у Пироту у истој тој зони 19.720 динара.

Разлог ових неусаглашености јесте сигурно и мањак трансакција, односно недостатак информација о ценама некретнина. Али неспорно је да је политика локалних јавних прихода у оваквим ситуацијама имала важан утицај на формирање ценовника.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.