Победникова предаја

Блатер је победио на изборима за председника Фифе. И после неколико дана, из „чиста мира”, поднео оставку.

А пре тога, уочи самих избора, лично га је Платини, председник Уефе, убеђивао да одустане. Блатер није хтео да га послуша.

Зашто се председник Фифе предао после победе? Засад може да се нагађа, а ко зна да ли ће икада да се сазна истински разлог.

Самопоуздање искипело за четири дана

Блатер није балавац (има 79 година) да би из пуког ината пркосио Америци (истрага о корупцији чланова Фифе), Енглеској (изгубила од Русије надметање за домаћина Светског првенства 2018), Уефи (предуго је на челу Фифе), спонзорима (реформе)…

Добио је 133 гласа, што је више од половине, па је његов супарник јордански принц Хусеин одустао, пошто је у другом кругу гласања за победу довољна проста већина гласова (у првом две трећине).

Блатер је тада киптео од самопоуздања. Али, оно је искипело за само четири дана.

Оставку је немушто образложио, а није дозволио ни да му се постави било какво питање. То је јасан наговештај да се у међувремену догодило нешто што није за јавност.

Шта је то могло да се догоди? Фудбалски разлози сигурно нису, јер му нико у том погледу није ништа конкретно замерио.

А могао би и било би добро да Међународни савез фудбалских удружења, што је пуно Фифино име, преузме неко ко би се позабавио развојем самог фудбала. Као игре, а не као компаније.

Блатер није изгубио поверење што је, на пример, предлагао да се светско првенство игра сваке друге године, а не сваке четврте, како је то од почетка било. Ту намеру је поткрепио тиме да је Фифа две године после сваког светског првенства на губитку, јер толико прође до наредних квалификација. Дакле, ћар је важнији од игре.

Председник Фифе је прогурао да судије више не буду обучене у црно. Тај обичај (мада су могле да носе и другу боју, на пример, црвену) укинут је јер је Блатер сматрао да треба да буду у ведријим бојама. То је, разуме се, без икаквог утицаја на развој игре. Као и Платинијево решење да се финале Лиге шампиона игра суботом, а не средом како је било одувек.

Блатеров пад је најавило америчко државно правосуђе које се заузело да се пред лице правде, а то су, разуме се, амерички судови, изведу они који користе шансу да на начин који није предвиђен законом ставе паре у своје џепове.

И у тој часној намери Американци су затражили од Швајцараца, уочи самог заседања Фифиног конгреса, да ухапсе седморицу функционера. Углавном из такозваног трећег света. Вероватно се то не би покренуло у том тренутку да на нишану није и сам председник Фифе. Без обзира на то што је тешко да се поверује да он може да сноси одговорност за оно што раде чланови организације на чијем је челу.

Чак и кад је било примера да се онај на челу неке међународне спортске организације не гади од узимања пара, то се другачије завршавало. Рецимо, Берни Еклестон је прихватио да плати 75 милиона евра да му се не суди због примања мита. И остао је на челу Формуле 1.

Ових дана је председник Фудбалског савеза Ирске обелоданио да им је Фифа платила пет милиона евра да не траже правду због тога што су оштећени у разигравању за одлазак на Светско првенство 2010. у Јужној Африци (из авиона се видело да је француски репрезентативац Анри намерно играо руком, после чега је његов тим дао одлучујући гол).

То куповање се Блатеру не ставља на душу, а он је за њега морао да зна. На одговорност је морао да буде позван чак и да није знао, јер је недопустиво да не зна куда су отишле толике паре. То исто питање требало би да буде постављено и Платинију. Као Француз и председник Уефе у то време није могао да не зна за такву трговину.

Данашњи хладни рат преко фудбала

У самој Фифи нечасне радње с новцем нису од Блатеровог доба. Велика брука је избила 1931. када се установило да ју је оштетио, и то дебело, холандски банкар Карл Хиршман. Он је поднео оставку, а Фифа је због његових ранијих огромних заслуга (један од њених оснивача, први потпредседник, непрекидно четврт века њен генерални секретар, за време Првог светског рата су Фифине паре биле код њега, пошто је Холандија била неутрална, од смрти Енглеза Вулфала 1918. до избора Жила Римеа 1921, кога је он предложио за председника Фифе, водио је савез, залагао се све време за оснивање светског првенства у фудбалу итд) одустала да га тужи суду.

Блатер, по свему судећи, није могао да се одупре политичком притиску. За његов одлазак биле су САД и Енглеска, која очигледно не може спортски да поднесе неуспех у надметању за улогу домаћина Светског првенства 2018. За то је окривљен председник Фифе и његову оставку као освету тражио је чак и председник Владе Велике Британије Камерон. Или бар да се шампионат како знају и умеју додели „колевци фудбала”, која нема времена да чека да Европа дође поново на ред да се у њој игра светско првенство.

С обзиром на то да су САД, Велика Британија и Европска унија у врло затегнутим односима с Русијом, а њен председник је био за Блатера, ово је била изузетна прилика да се макар кроз фудбал нанесе ударац и Путину. Ако Светско првенство у фудбалу 2018. заиста буде у Русији могао би то да буде њен успех можда и већи него са Зимским олимпијским играма 2014. у Сочију.

Демократија, бар како је излажу њени новији тумачи, захтева сталне кадровске промене. Не само кад је о држави реч, него уопште, укључујући и спортске организације.

Можда би данас то била сметња Кубертену да буде председник Међународног олимпијског комитета 29 година (1896–1925), Римеу, председник Фифе 33 (1921–1954), Џонс генерални секретар Светског кошаркашког савеза 44 (1932–1976)... Бори Станковићу да буде на Џонсовом месту 26 година (1976–2002), Милану Ерцегану председник Светске рвачке федерације 30 (1972–2002)...

Спонзорима раније афере нису сметале. На пример, како су САД добиле Светско првенство 1994, иако тада нису имале ни фудбалску лигу. Или допринос председника Фудбалског савеза Океаније Новозеланђанина Демпсеја да Немачка победи Јужну Африку у надметању за домаћина 2006. На крају крајева, и шта ти спонзори добијају заузврат. Или да на прошлом светском првенству доделе неку награду (остао је утисак као најбољем играчу) Месију, који због утаје пореза у Шпанији отплаћује свој грех.

Али, све су то теме које немају везе с фудбалом, него с профитом. Новац је у капитализму главни покретач свега. Зато и може да се искористи као универзални разлог за оптужницу.

Пирова победа на савремен начин

Епирски краљ Пир је познат по изреци: „Још једна оваква победа и ја сам – изгубио сам.” Он је то, наводно, рекао после победе против Римљана код Аскуле 279. пре нове ере, јер му је изгинуло много војске. До тада су стари Грци за такав случај користили израз Кадмова победа, пошто је слично прошао митски оснивач Тебе. У савременим условима Блатерова победа би могла да замени Пирову.