Начин смрти

Бесмртност је одређена начином смрти! – верује Хамида Сарфраз, кћерка пакистанског возача аутобуса, којој је жао што недавно није погинула у Исламабаду, у пушкарању "исламиста" и полиције за Црвену џамију.
Хамида верује да би је жртвовање за ствар "исламиста" учинило бесмртном. Живот би јој се продужио на небу – "у обиљу". На небу, оно је доступно "без потребе да човек пати". "На небу", ако је бесмртник гладан, "појави се храна". "Најбоља храна, а да и не знате одакле она ту!"

Хамида има деветнаест година и била је полазник медресе за девојке у џамији Хафса, образовном привеску Црвене џамије, допале под контролу "исламиста". Шаназ Ахтар, њена једва старија вршњакиња, осећала се у медреси "у већој мери код куће него у родној кући". Ахтар је изучавала Коран, Хадит (Пророкове изреке) и исламско право. И Ахтар верује у узвишеност жртвовања живота и "моли се богу за улогу у џихаду".

Ахтар зна за нападе бомбаша-самоубица. Мисли да су они оправдани у одбрани "искрених верника" од "неверника". У свести јој одзвањају речи учитеља, недељама уочи напада војске: "Јесте ли ви, девојке, спремне за то? Имате ли снаге да браните своју веру?". 

Уз приближно три стотине погинулих, Црвена џамија у Исламабаду враћена је пре три недеље потребама обреда – мада, уз присуство власти у близини. Полиција и војска чувају здање од студената мушке и женске медресе, који су против председника Пакистана Мушарафа. Они мисле да је Мушараф лутка у рукама "неверника".

Сам Мушараф све мање је у прилици да бира, позван од Вашингтона да резултатима оправда десет милијарди долара шестогодишњих фондова режиму, за рат против талибана и Ал Каиде. Вашингтон процењује да су "исламисти" регрутни ресурс терориста унутар Пакистана. Уколико Мушараф не заустави регрутовање за талибанe, САД ће свог непријатеља напасти унутар пакистанске територије.

После капитулације медреса Црвене џамије пред властима, једне мушке и једне женске, Хамида је пошла родитељима. Тај повратак никога није обрадовао. Хамидино село, утонуло између брда са зеленим усеченим терасама, не обилује храном, какве у изобиљу "има на небу". Џамија Хафса је незаменљива. Хамиди недостају књиге и дух семинарије. Родитељима одговара што је она била бесплатна, безбедна и с угледом училишта.

Шаназ је остала са демонстрантима. У њој је гласније оно што су понављали учитељи: "Јесте ли спремне? Човек не зна када ће умрети. Живот овде је привремен".

Шаназ је одлучила да потврди свој одговор. Она неће пропустити следећу прилику. Уграбиће "бесмртност". Можда баш ту, близу Црвене џамије и џамије Хафсе. 

    У селу, Хамида каже да је сада на реду њена мисија – да, оним што зна, утиче и прво преобрази породицу, а онда и локалну заједницу. Почела је давањем поука о "животу после смрти" сеоској деци, загледаној као и она, у небо – једино место где нешто следује без патње.

Хамида и Шаназ су позадина "рата против тероризма", чији су фронтови у Ираку, Авганистану и Европи, мада на континенту засад с нижим интензитетом активности. Питање у вези с тим гласи: на којој страни фронта је крајњи победник? Да ли ће победа припасти Гуливеру или Лилипутанцима – уколико Гуливер не послуша савет Збигњева Бжежинског, и уместо ометања покушаја да буде везан пронађе начин да Лилипутанце "обједини под сопственим окриљем".

Милијарде сиромашних "распознају вапијућу социјалну неправду", шапуће Бжежински Гуливеру. "Енергија пробуђених савладава границе и упућује изазов сада постојећим државама и целој светској хијерархији, на челу са САД."

Могло би се схватити – пожурите, уложите у мало више правде и у хлеб. Одвратите од њихових самоубилачких намера девојке Хамиду и Шаназ. Изгледа, међутим, да Гуливер не чује Бжежинског. Или му је милија сопствена илузија о победи, те гура испред себе немоћног Мушарафа.