Тајвански лавиринт

Уједињене нације су недавно – петнаести пут заредом у протеклих 37 година – одбациле молбу Тајвана (који себе назива „Републиком Кином”) да постане члан светске организације, уз образложење да се Тајпеј мора придржавати политике „једне Кине” и да Уједињене нације признају само Пекинг.

Тајван се одвојио од Кине пре 58 година, а Тајпеј је до 1971. имао место у УН, када је усвојена резолуција о једном ентитету којим је Пекинг проглашен званичним представником Кине и Тајвана.

Кина свој курс према Тајвану усклађује са принципом „једна земља – два система”, на основу којег је крајем прошлог века повратила свој суверенитет над Хонгконгом и Макаом.

Кинески функционери заступају мишљење да политички спор са Тајваном треба решити преговорима, али тајванско руководство жели да подели земљу по принципу „једна земља – две територије”.

Острво Тајван одвојило се од Кине 1949. године када је поражена војска Чанг Кајшека побегла у Тајпеј пред офанзивом комуниста Мао Цедунга.

Куоминтанг (КМТ) више од 20 година важио је као једини представник Кине у УН, све до 1971. када је НР Кина међународно призната, заједно са Тајваном као њеним неотуђивим делом.

Пекинг данас има дипломатске односе са више од 170 земаља, а Тајван признају само 24, углавном мале и сиромашне државе Централне Америке и Африке.

И Македонија је пре седам година имала неславну „тајванску авантуру”, када јој је Тајпеј обећао милијарду долара за успостављање дипломатских односа. Стигло је једва педесетак милиона долара и Скопље се брзо вратило „старој љубави” – Пекингу.

Ватикан је једина европска држава која признаје Тајван. Кина (1,3 милијарде становника) и Ватикан (1,2 милијарде католика широм света) немају дипломатске односе од 1950. године.

Када се Света столица приклонила Чанг Кајшеку и Тајвану, а не комунистичкој Кини, где су католички мисионари триста година имали упоришта, Пекинг је протерао све стране католичке свештенике и прекинуо контакте са папом.

Многи експерти Тајвански мореуз виде као најужаренију тачку у Азији. Кина сматра Тајван за своју провинцију и прети да ће напасти „одметнуто острво” уколико Тајпеј прогласи независност.

Прва кинеска насељавања на Тајвану забележена су у 7. веку, а од 13. века сматра се кинеском територијом. Дуго је био под јапанском окупацијом: острво је 1895. припало Јапану, али је после пораза ове земље у Другом светском рату враћено Кини.

Тајванци (98 одсто Кинеза, потомака досељеника из Фуџијана и Гуандонга) знају да је Кина логичан излаз за пребогату тајванску привреду и за 40 милијарди долара уложених инвестиција у НР Кини. Вредност њихове трговинске размене достигла је прошле године 74 милијарде долара и расте стопом од 25 одсто.

(/slika2)Тајван је 1949. имао национални доходак једва 100 долара по становнику, а данас – 18.000 долара. Тајванске девизне резерве сада износе 130 милијарди долара. И Тајванцима се не исплати, наравно, да кољу краву због једне шницле.

Тајванско питање је најспорнији проблем у односима Кине и САД, иако Вашингтон званично не подржава независност Тајвана, али га тајно снабдева оружјем што Пекинг често критикује.

Кина је прошлог месеца укорила САД чак и због тога што су америчке власти дозволиле сепаратистички оријентисаном председнику Тајвана Чен Шуибијану да се, на путу за Гватемалу (која признаје Тајван), заустави на Аљасци (да би авион наточио гориво) и упозорила Вашингтон да не шаље погрешне сигнале Тајпеју.

Површине као Холандија, са 23 милиона становника, 300 километара удаљено острво од кинеске обале – Тајван – налази се на важном стратешком раскршћу путева нафте и оружја, у чијој близини плове бродови америчке Седме флоте.

„Са великом армијом и модерним наоружањем Тајван је амерички носач авиона”, тврде војни аналитичари.

Сједињене Државе су 1979. године затвориле амбасаду на Тајвану и званично признале Кину. Али, САД користе Тајван, као свог штићеника, за разне врсте ценкања и, повремено, за задавање ниских удараца Кини.

Кинеска порука одметнутом Тајвану веома је јасна: независност је неприхватљива.

Кина је спремна за уступке Тајвану, неке је најавио и сам кинески председник Ху Ђинтао. Тајпеј би могао да рачуна на већи степен аутономије од Хонгконга и Макаоа: могао би да задржи своју армију, да постане члан неких међународних институција... Једино нема уступака око суверености кинеске територије.

Свет углавном зна да Тајван за Кину има историјски значај као Косово за Србију. Али, Кина је Кина, а Косово је „српски Тајван”.