Одбрана и први дани

Шта год да се вечерас деси у Приштини, то неће бити крај једног дела наше историје, већ тек почетак. Почетак борбе, маратона у којем није битно ко је бржи на старту, већ ко ће стићи на циљ.

Независност коју планира да прогласи косовска скупштина није први потез те врсте и не дешава се први пут да Србији отимају овај део њене територије, а сваки такав покушај заврши се – пре или касније – повратком Косова и Метохије под окриље матичне државе. Декларација о независности није легална, и ту не помаже што су је писали најбољи правни стручњаци Стејт департмента – она је правно ништавна.

„Ако Србија не одустане од свог суверенитета, то питање остаће отворено”, објашњава Марсело Коен, професор међународног права из Женеве, наглашавајући да само Београд може да да независност својој покрајини тиме што би одустао од територијалне целовитости државе.

И у Сједињеним Државама знају да је право на страни Србије, али Вашингтон се ретко у својим пословима у иностранству држао права, иако је 1861. године с правом повео тежак рат да би спречио нелегално отцепљење својих јужних држава.

Дакле, ако САД, Немачка, Француска, Велика Британија или Словенија и Хрватска одмах признају Косово као државу, биће то само први дани дуге утакмице у којој су и већи део публике (државе које неће признати) и судија (УН) на страни Србије. Да би задржала ту предност, она ће морати да покаже озбиљност и да оном делу света који јој још не верује докаже да је у праву. У данима када западни медији и пристрасни политичари и аналитичари тврде да ће „независност Косова бити праведна казна за српски национализам”, не примећујући да дају крила албанском национализму, Србија ни једним гестом не треба да се покаже као било шта друго сем оног што јесте – демократска држава која зна да аргументима брани свој став.

У томе ће јој помоћи стварност „независног Косова” – стотине хиљада изолованих младих људи без посла и без перспективе, њихове вође огрезле у криминал, поткупљени страни администратори... Ипак, та борба биће веома тешка, јер су се предрасуде о Србима дубоко укорениле не само у широј западној јавности, већ и у елити.

Тако чувени амерички филозоф Френсис Фукујама у јучерашњем „Њујорк тајмсу” пише да су Срби били агресори и у Босни и на Косову и да је „етничко чишћење Албанаца на Косову заустављено тек кад је НАТО бомбардовао Србију”.

У оним круговима на Западу чији је посао да ситуацију на терену процене на основу чињеница, одговор на питање ко је крив има мало више нијанси. Тако немачки Институт за безбедност у извештају о косовском друштву и тренутној напетости наводи да је за сукобе крива и демографска ситуација – висока стопа рађања међу Албанцима и то што „вишак синова” не може да стекне привилегије намењене само прворођеном мушком потомку: „Они немају одговарајући друштвени положај и зато су склони да насиљем и безобзирношћу реагују на велику разлику између својих тежњи и сопственог места у друштву”.

Истина је да је режим Слободана Милошевића починио тешке злочине над Албанцима, али – супротно ономе што тврди Фукујама – највећим делом тек пошто је НАТО почео да бомбардује Србију. Истина је такође да се на Западу ћути о злочинима режима Хашима Тачија, који, мора се признати, зна с медијима. Уста му се механички рашире у осмех чим се упале светла телевизијских камера. Кад се светла угасе, угаси се и осмех. Мало ко верује да се то неће десити и с његовим обећањем да ће штитити и оне који нису Албанци.

Утицај Србије у свету не може се мерити са утицајем Кине, али Београд с Косметом, као и Пекинг у случају Тајвана, може да чека да Вашингтон промени своју политику и да почне да подржава целовитост државе. „Независно” Косово, сиромашно и етнички чисто, неће моћи дуго да опстане, без обзира на прокламовану, али не и суштинску подршку Запада.