Селфи

Прошла 2014. проглашена је годином „селфи” фотографија. Уколико на „Инстаграму” у овом тренутку укуцате „селфи”, појавиће вам се више од двеста деведесет милиона фотографија, а ако за два сата поновите претрагу – број ће се увећати чак за педесет хиљада.

„Селфи” се најчешће карактерише као вид нарцизма и таштине, посебно код особа које на друштвеним профилима објављују и по неколико слика дневно. Истраживања у Британији су показала да чак 87 одсто жена барем једном недељно направи „селфи” фотографију, док је четвртина испитаних изјавила да је никада не објављује пре дораде у понуђеним филтерима на телефону. У модерној психологији нарцисоидност се дефинише као екстремна себичност и велика потреба за дивљењем, која карактерише одређени тип личности и сматрана је безопасном. Међутим, из перспективе психоанализе нарцисоидност означава себичност која произилази из пропуста да разликујемо себе од остатка свог окружења. После многобројних истраживања, Универзитет у Џорџији објавио је три психолошка разлога која стоје иза ове модерне потребе. На првом месту то је самодивљење, као врста претенциозности, други разлог је потреба за друштвеном интеракцијом, а на трећем месту је уметничко изражавање. Истраживања су такође показала да међу данашњим студентима има 58 одсто више нарциса него што је забележено у 1982. години.

Корисници „селфија” самопоуздање подижу негујући нарцизам, што им савремена технологија омогућује на сваком кораку. Потреба да вас други коментаришу и „лајкују” можда у почетку делује безазлено. Временом ова навика појачава егоизам и сујету, стварајући зависност од пажње. Када су дуго ван „догађања” на друштвеним мрежама корисници почињу да осећају анксиозност и нелагоду, коју морају да надоместе поновним истицањем себе. Окружени примерима познатих личности, млади добијају потврду да на модеран и прихватљив начин учествују у друштвеном животу. Заборавља се да је познатима самопромоција део посла и да они добијају заузврат вишеструку корист, док млади широм света троше безброј сати на нешто што ће можда бити актуелно свега пола сата. Психолози напомињу и да константно посматрање фотографија познатих и њиховог стила живота може чак створити и осећај инфериорности.

Парадокс овог савременог егзибиционизма је садржан у чињеници да људи улажу више времена у себе, а имају све мање идентитета и аутентичности. Спремање за фотографисање, бирање адекватног осветљења, провлачење фотографије кроз филтере, затим њено постављање на различите платформе уз адекватан опис захтева доста залудног времена, које не доприноси личности ни на који начин осим и искључиво површно. Све „селфи” фотографије личе једна на другу. Чак и остатак фотографија код већине корисника друштвених мрежа имају сличну тематику, то су слике кафе, пића, јела, патика, наруквица, лака за нокте, одевних комбинација, сатова или волана аутомобила. Нема израженог мишљења, нема става, све саме безвредне копије. Материјализам без душе.

Генерације после 1980. године су уз глобализацију и друштвене мреже формирале свој идентитет највише под утицајем Запада. Тако се данас омладина из било ког дела света међусобно много мање разликује него што су се разликовале старије генерације, које су великим делом биле сличне искључиво у оквиру нација у којима су живеле. Данас је учешће на друштвеним мрежама неминовно, али треба пажљиво размислити о разлозима иза сваке објаве која се прави. Сачувати идентитет, остати „свој” требало би да буде најважнији задатак свакој младој особи која бар мало жели да поклони овом свету нешто ново.

Дипл. филолог