Триангулација

Да ли рођење детета стабилизује везу двоје људи? У већини случајева да, али само пролазно. Рођењем детета улогама партнера, мужа и жене, придодају се нове улоге оца и мајке, које додатно повезују двоје људи.

Систем двојних улога омогућује особи да бира да ли ће комуницирати као мама и тата или као муж и жена. На пример, када су престрашени новим улогама јер се не осећају довољно способнима, проводе све време као родитељи, отуђују се као партнери, што може да доведе до „родитељског брака”.

Ако између двоје постоји велики сукоб када су у улогама мужа и жене, они могу привидно да побегну од тог сукоба у родитељске улоге. Када се након заљубљености појаве велике разлике, особа може да буде разочарана у партнера и брак.

Разлог за то може да буде престанак заљубљености и појава „полуразочараности” или потпуне разочараности партнером и браком. Ако се не разведу, могу да направе прећутни психолошки уговор да ће остати заједно „све док деца не одрасту”.

Стабилност оваквог породичног система траје до адолесценције, јер се зна да се тинејџер припрема за одраслост и самосталност која ускоро треба да уследи. Младој самосталној особи која добро брине о себи није потребан родитељ, па је тада тешко много времена проводити у улози родитеља. У том случају, она и он би морали поново да се суоче са својим партнерским односом, а то би могло да доведе до неке врсте катастрофе – да један од родитеља остане напуштен и несрећан.

Да би се спречио овакав развој догађаја, који је претња породичном систему, мора да буде спречено одрастање и осамостаљивање. Некада је реч о суптилној психолошкој забрани од стране родитеља којом се детету забрањује да одрасте и да се одвоји. Некада је реч сензибилитету детета и бризи за родитеља, тако да се оно самоиницијативно жртвује за родитеља тако што саботира властито одрастање и одвајање. Најбољи начин да то учини јесте да постане проблематично, јер тако омогућује родитељима да непрестано бораве у улози забринутих родитеља. Ову врсту саможртвовања детета са циљем стабилизације породичног система називамо триангулација.

Током породичне терапије тинејџерске проблематике често се испостави да постоји несвесни мотив адолесцента да на овај начин „спасе” неког од родитеља. Да би се прекинуо овај механизам и да би се створили услови да адолесцент престане да буде проблематичан, родитељи треба да прихвате одговорност за своје односе и да их уреде. Добар начин за то је да постану свесни „добити” коју породични систем има од саможртвовања детета и да одбију ову врсту „помоћи”. Иако је љубав љубав, ипак љубав према детету не може да буде замена за партнерску љубав.