Дрмаће нас струја

O судбини света, односно цивилизације у којој живимо, одлучиваће се у децембру у Паризу.

Тамо ће се, како су ових дана извештавали западни медији, одржати велики самит „последње шансе”. Шансе да се зауставе пустошне климатске промене и уведе чврст и универзално обавезујући режим за контролу и радикално смањивање емисија индустријских гасова у атмосферу, оних који стварају „ефекат стаклене баште” и доприносе глобалном загревању.

О климатским променама дебатује се већ дуже од пола века, а да се клима мења већ се свугде осећа: више је суша, али и поплава, чешћи су урагани, океани и мора су топлији, а око Земљиних полова све је мање леда. Чини се, међутим, да се тек сада формира консензус да је то резултат функционисања данашње цивилизације, у чијим су темељима похлепа за профитом и немар према природном окружењу.

Има, додуше, још неверних Тома, па је у науку и политику морао да се умеша и један верски поглавар – папа Фрања, који „нема ниједну дивизију”, али има велики ауторитет, не само међу 1,2 милијарде католика.

У обимној посланици од око 190 страница, он је поручио да су климатске промене стварне и да изазивају све веће проблеме, који нису само еколошки, него и социјални, економски, политички... „Ако се постојећи трендови наставе, већ у овом веку можемо бити сведоци огромних климатских промена и разарању екосистема без преседана, са озбиљним последицама за свакога”, поручио је папа.

Тим поводом, да би се долазећа катастрофа приближила обичним људима, у британским медијима су објављени текстови који констатују да ће крај света каквог знамо дочекати већ деца која се рађају ових дана.

Порука науке, коју заступа (на моменте) контроверзни Међувладин комитет за климатске промене, који под покровитељством УН издаје саопштења о научним сазнањима која се тичу глобалног загревања (основан 1988), гласи да је, по свој прилици, последњи час, а можда је већ и касно, да се спречи да просечна глобална температура у овом веку порасте за два степена у односу на температурни просек из преиндустријског доба, после чега следе поменути еколошки поремећаји.

Само због два степена? То не изгледа много, али, упозоравају научници, треба имати у виду да је температурна разлика између данашњице и последњег леденог доба – само пет степени.

Упозоравају и да ће, ако се постојећи трендови наставе, глобална прегрејаност достићи чак око четири степена. Мало на термометру, али сувише – чак неподношљиво – за ову планету и све њене становнике, укључујући и оне најинтелигентније, који су најодговорнији за овакав сценарио.

План за „декарбонизацију”

Тај сценарио је, дакле, могућ, па отуда глобална мобилизација да се он спречи. Париски самит, мамутски скуп политичара, дипломата, бирократа, научника, еколошких активиста, индустријских лобиста и новинара из 196 земаља – очекује се да ће укупно бити око 50.000 учесника – због свега овога треба да буде прекретнички. Да му резултат не буду само закључци и декларације, него и конкретне, универзално прихваћене обавезе, као и механизми за њихово спровођење и надгледање. Најмање за период до 2030, а вероватно и иза тога.

Главни циљ је да се смањи емисија угљен-диоксида (CО₂), који феномену стаклене баште доприноси са више од 50 одсто. Он је нуспроизвод употребе фосилних горива (нафта и њени деривати, угаљ...), па је на дневном реду и такозвана „декарбонизација” (карбон је енглеска реч за угљеник) глобалне економије.

Неке обавезе у том погледу већ су преузете: Европска унија у целини своју емисију „гасова стаклене баште” до 2030. ће смањити за чак 40 одсто у односу на ниво из 1990, САД за 26 до 28 одсто (у поређењу са емисијом из 2005), док је Кина најавила да ће раст емисије њене још захуктале индустрије од 2030. почети да опада.

Своје циљеве до Париза треба да обелодане и друге земље, без обзира на степен економске развијености. Србија је међу првима из нашег региона најавила да ће емитовање ових гасова до циљне 2030. смањити за 9,8 одсто, на чему јој је одмах честитано, али се касније испоставило да је нешто спорно с математиком из тог документа.

И париски еколошко-енергетски самит, на коме ће се, како сада ствари стоје, у име својих шефова, председника, премијера и крунисаних глава, договарати министри, суочиће се, као и претходни, с елементарном чињеницом да је сваком политичару веома тешко да данас прихвати непопуларне одлуке – свако смањење емисије гасова има непосредну економску цену – чији ће се резултати осетити тек дуго пошто оде с власти. То се веома уверљиво видело на климатском самиту у Копенхагену 2009, који је имао веома хаотично завршницу.

Солидарност и одговорност

То значи да ће мање-више све морати да буде утаначено пре париског климатског вашара (ЕУ је свој договор постигла средином овог месеца, на састанку у Немачкој). Не само кад је реч о квантитету емисија, него и како да се то плати.

Индустријске земље из групације Г-7 већ су у том погледу најавиле да ће обезбедити фонд од 30 милијарди долара, као помоћ сиромашним земљама да смање своје емисије, с тим да су најавиле да од 2020. средства за ову сврху не би смела да буду мања од 100 милијарди годишње.

На делу, дакле, треба да буде принцип солидарности и – различитих одговорности. На међународним климатским форумима стално се полемише о несразмерној одговорности за проблем глобалног загревања, при чему је главна мета индустријски Запад, пре свега Америка, која са пет одсто светске популације троши четвртину глобалних енергетских ресурса (и у истом постотку је доприносила климатским поремећајима).

Многољудне земље у развоју, Кина и Индија пре свих, инсистирале су да и оне пређу исти пут: да својим индустријама не намећу еколошке трошкове док јачају, јер то, док су биле у развоју, нису чиниле ни америчке ни европске, што је аргумент којем је било тешко супротставити се.

Таj сукоб интереса „првог” и (до јуче) „трећег” света још није превазиђен, мада је из тога проистекла формула „заједничких, али различитих одговорности”. Нисмо, дакле, сви подједнако прљали, да бисмо на равне части делили трошкове чишћења.

Дим на Балкану

Ово се односи и на наш регион – на Србију, БиХ, Црну Гору, Македонију, Косово и Албанију – државе које, према оценама из разних извештаја ЕУ и невладиних организација, у овом моменту превише заостају у хармонизацији својих енергетских политика везаних за животну средину и климатске промене.

Драгана Милеуснић, координаторка за енергетске политике југоисточне Европе при европском секретаријату Мреже за климатско деловање (CAN), у тексту који је написала за портал „Еуроактив”, каже да је ово „једно од најзахтевнијих поглавља у приступним преговорима, с обзиром на то да обухвата трећину укупног законодавства које треба пренети у национални правни систем”.

Она констатује да је, такође, „и једно од најскупљих”: „Конзервативне процене указују да би Србија сама требало да утроши око 10,5 милијарди евра за достизање стандарда у овој области, што је готово четвртина бруто домаћег производа”.

Главни проблем је енергетска инфраструктура: Србија две трећине својих потреба за струјом подмирује из већ раубованих и технолошки застарелих термоцентрала на неквалитетни угаљ (лигнит), које додуше планира да модернизује – али и да изгради нове, при чему се најчешће помиње споразум са Кином о кредиту од 600 милиона долара за изградњу нових погона Термоцентрале „Костолац”.

У Нацрту стратегије развоја енергетике Србије за период до 2025. са пројекцијама до 2030. од угља се не одустаје, већ остаје примарни енергент за производњу струје, док Драгана Милеуснић у поменутом тексту наглашава да „угаљ нема будућност у нашем енергетском миксу”.

Превелико ослањање на угаљ има и фискалну димензију: Србија ће морати да оправда и директне и скривене субвенције енергетском сектору (гарант је кредита за Костолац, с обзиром на то да је ЕПС јавно предузеће), док су приходи од струје део буџетског биланса.

Посебан проблем је наша енергетска неефикасност: према извештају невладине организације „Бенквоч нетворк”, која прати активности међународних финансијских институција у централној и источној Европи, потрошња енергије по глави становника у Србији је четири пута већа од оне у Немачкој (при чему су губици у преносу струје чак петина финалне потрошње).

Према рачуници ове НВО, ако се уведе „такса на угљен-диоксид” који се емитује у националним границама, трошкови производње струје могли би да порасту за између 130 и 770 милиона евра годишње – зависно од јединичне висине те таксе.

Глобално прегревање за резултат очигледно има и домаће догоревање. Дрмаће нас, дакле, струја.

-----------------------------------------

Два пута до 2025.

Документ „Нацрт стратегије развоја енергетике Републике Србије за период до 2025. године, са пројекцијама до 2030. године” ушао је у скупштинску процедуру и очекивано је да ће бити повод за полемике, с обзиром на глобални енергетски контекст и домаће енергетске опције које нуди.

По поруџбини Министарства енергетике, развоја и заштите животне средине, докуменат је израдио Рударско-геолошки факултет београдског универзитета, а довршен је у јуну 2013.

Стратегија енергетику, наравно, сагледава у функцији привредног развоја, анализира енергетске ресурсе (угаљ, нафту и природни гас, уљне шкриљце и обновљиве изворе енергије), и нуди стратешке приоритете развоја, узимајући у обзир, с једне стране, глобално окружење, а домаће, социјалне и економске потребе и могућности, с друге.

У документу су предвиђена два сценарија до 2025, односно 2030: први подразумева наставак досадашње праксе у потрошњи енергије, док други предвиђа „максимално промовисање мера енергетске ефикасности у свим фазама енергетског циклуса”.

Према првом сценарију, показатељи потрошње енергије (количина енергије по јединици створеног БДП-а) у индустрији и пољопривреди остају исти као у базној 2010. години. Прогнозирани раст потрошње енергије у производним секторима везан је за предвиђени привредни раст.

Друга опција, примена мера енергетске ефикасности, садржи мере за смањење потрошње у складу с обавезама из Уговора о оснивању Енергетске заједнице, што значи да стопу привредног раста не мора обавезно да прати и стопа повећања потрошње енергије.

Потрошња струје до 2025/30, међутим, расте у оба сценарија.

У анализи стања и могућности енергетике Србије, као унутрашње слабости виде се висока екстерна енергетска зависност, неекономске цене енергије и диспаритет цена енергије и енергената, низак степен наплате утрошене струје и природног гаса и, на крају, нерационално коришћење енергије.

Као претње развоју виде се „актуелни кризни токови енергената у свету и могућности нових енергетских шокова, глобална разилажења око политике климатских промена и стратегије чистије енергетике”, као и продубљивање социјалне и економске кризе, раст сиромаштва, презадуженост и успорен привредни развој земље, неповољни демографски трендови, али и „политички опортунизам и неспремност за деполитизацију и професионализацију енергетике”.

Кључно полазиште нацрта стратегије јесте да ће „енергетика Србије морати и да буде тржишно утемељена и економски ефикасна, у мери да генерише сопствени развој, али и да представља генератор и сигурну основу развоја земље”.

Шта ће, с обзиром на актуелну динамику глобалног енергетског сектора и могући нови климатски консензус, у предложеној стратегији морати да буде допуњено или промењено, показаће процес њеног усвајања.

Милан Мишић

-----------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Влада повећањем цене струје одаје почаст великом Тесли.

• Ако нас сви гасоводи обиђу, бићемо бар еколошка држава.

• Џабе чувамо животну средину, нуклеарни рат само што није.

• Док термоелектране чекају угаљ, влада заседа на копу.

• Србија је нуклеарно језгро. Опкољена је атомским електранама.

• Ако смо ми сидро стабилности региона, струју ћемо добијати само од електричних јегуља.

• Ускоро ће сваки потрошач струје имати свог директора у ЕПС-у.

• План владе је да улаже и у сунчану енергију. Зато: паре на сунце!

• Хоћемо и струју и чисту природу? Па, не може и јаре и паре.

• Наш ЕПС је еколошки – очистио нам је џепове.

Драгутин Минић