Велики зид неће зауставити људе

Мађарска се не оптерећујекритикамазбог најаве да ће подићи ограду на граници са Србијом да би зауставилаизбеглицекоје траже азил. И поред упозорења да је то крах европске идеје која почива на рушењу, а не на дизању ограда,наши северни суседи поручују: Зид дићи што пре!

Паника, чини се, захвата све више европских земаља, јер само од почетка ове године преко Медитерана и копна на Стари континент је ушло више од 120.000 људи. Чланице ЕУ апелују на међусобну солидарност: тражи се подела квота за пријем азиланата исаопштавају различите идеје о томе како део терета скинути са својих плећа. Италија, у коју је од почетка године из Сирије, Ирака и Авганистана водама Медитерана стигло 62.000 миграната, „прети” да ће свим овим људима дати путне исправе којима ће моћи слободно да иду даље у Европу. Мађарска је прво суспендовала примену споразума Даблин III, какоби онемогућила чланице ЕУ да јој враћају избеглице за које је надлежна ако су прво крочили на њено тлe, па је на оштру реакцију ЕУ повукла ту суспензију... Опипавала је очигледно пулс европских влада, али од идеје о зиду према Србији не одустаје.

Не улазећи у то колико је одлука о градњи зида етички и цивилизацијски спорна, остаје крајње практично питање: да ли је уопште могуће зауставити реке избеглица ка Европи када су оне изазване ратовима и разарањем на Блиском Истоку и Медитерану? И могу ли се зауставити миграције ако се не успоставе стабилна друштава у земљама захваћеним ратом?

Очигледно је – неће ти људи престати да беже одпрогона зато што их негде чека неки зид. Они немају где назад. Оставили су или продали све што су имали... Само ће тражити начине како да тај зид пређу или заобиђу, али уз више муке и више посла и зараде за кријумчаре људима. Бугари и Грци су подигли зид, али тај зид је усмерио мигранте на пут преко мора. Свакодневно стотине њих стижу на грчка острва. Бугарски зид заобилазе и из Турске путују ка бугарским и румунским лукама на Црном мору. Бирају опасније морске руте и према другим земљама Медитерана. Ни ограде најразвијенијих земље ЕУ нису довољно моћна препрека за људе који немају избора. Ни бодљикава ограда, ни велики број полицајаца, ни софистицирана опрема за откривање не могу да спрече хиљаде миграната око француских лука Кале и Данкерк, који чекају да се укрцају на трајекте или да се кроз Евротунел испод Ламанша докопају Велике Британије.

Читаве заједнице избеглица, чекајући своју прилику да пређу границу, живе око ограђених лука, по хладном времену, промрзли, напаћени и препуштени кријумчарима. У Калеу и Данкерку видео сам ове године да кријумчари несметано зарађују на патњи ових људи, а да су полиција и градске власти немоћне да то спрече или контролишу.

Да ли је могуће да ћемо такве слике ускоро гледати у Суботици, ако са мађарске стране никне нови Велики зид? Бојим се да хоћемо уколико наша држава не повуче храбар потез и свим избеглим да привремену заштиту: региструје их и да им азилне личне карте. То би овим људима омогућило нормално кретање у нашој земљи, здравствену заштиту, смештај, могли би да подигну сопствени новац из банака и од родбине.То би их заштитило од превара, изнуда криминалаца и оних који желе да зараде на муци и страху људи без докумената. То није лак потез за нашу државу,њене институције, али ојачавањем локалних капацитета и Комесаријата за избеглице и миграције, верујем да је то могуће. То је једини начин да се помогне овим људима, али и избегне сценарио криминализације у срединама у којима бораве.

Уосталом, немамо алтернативу. Ми зидове дизати не можемо, репресију према тим несрећним људима не смемо никада применити. На то нас обавезује међународно право, а пре свега хуманост и искуство из деведесетих година, када су људи са ових простора тражили и налазили спас у многим земљама широм света.

А што се тиче Зида, он није први, а ни последњи којим су у историји хтели да зауставе људе и њихове наде. Од Лимеса су остали само темељи, споменик суноврату највеће цивилазије на чијим темељима почивају наша друштва. Тада су наши и преци данашњих Мађара, Немаца и других Европљана, стајали исцепани, боси, гладни, болесни на овој другој страни зида који је бранио границу моћне римске државе и границу цивилизације. Нецивилизовани дивљаци продавали су све што су имали и молили за прелаз. Данас то пред зидом који брани Европу чине људи из Сирије, Ирака, Либије, Авганистана.

Директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила