Испеци па реци

Није лако мом колеги Светиславу Басари, званом Света Бас. Писање колумни сваког боговетног дана исцрпи човека, па се „истом” деси да почне да брљави.

Каже, тако, у једном од новијих тренутака слабости, како је „Данграф” учинио супер ствар што је објавио књигу Латинке Перовић. Зна Света шта је маркетинг – ваља похвалити оне којима наплаћујеш колумну дневно, плус одломке из увек новог романа током подугог летњег распуста. А и није у криву – објављивање књиге Латинке Перовић је, нема сумње, солидан посао, а и занимљив издавачки подухват, који отвара могућност полемике, што је, такође, добро – како за продају, тако и „шире“.

У чему је онда проблем?

Па у томе што Света на пристојне и неагресивне полемичке текстове о другарици Латинки реагује као да му је неко опсовао мајку.

Зна Света да је и његова реакцијa на полемику део маркетинга. Само, очигледно заборавља да маркетинг не мора нужно да буде глуп.

„Националлук пао у тежак амок”, вришти Света. „Зашто је Латинка Перовић, одмерена, ненаметљива, неекспонирана и тиха дама, тешка крв пред очима распомамљених националиста…” Наравно, не пропушта ни да помене Добрицу Ћосића: „Немам доказа”, урличе, „али подозревам да је део крвавих пара завршавао и у пословично незаситом џепу ’оца нације’”. А прекодрински Срби су, каже, глупи што су слушали оца, који је постављао питање њихових права, уместо да су слушали мајку Латинку, која им је још крајем седамдесетих поручила да се сналазе сами.

А онда, по систему „АПП” – „ако прође, прође” – као доказ истинитости своје и Латинкине тезе потеже „седамдесет хиљада” Срба који су остали у ратном Сарајеву, „заборављајући” да напомене како су, чим се рат завршио, готово сви Срби који су у том граду до тада остали, побегли из концентрационог логора у који су били затворени, уместо да, по Латинкином рецепту, с управом логора договарају светлу будућност „јединствене” Босне. Ни то му није доста, него у помоћ призива ратни дневник проте Драге Убипариповића, који се, истина је, у значајним тачкама не слаже са тадашњом српском политиком, али се са Латинкиним концептом не слаже ама баш ни у једној!

Иако Света тврди супротно, кључна тачка полемике са Латинком, барем према мом мишљењу, није у томе што је прекодринским Србима крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века поручивала да се сналазе сами – говорило се тада, по директиви, све и свашта – него што данас тврди како је време показало да је била у праву.

Одговор у Светином стилу био би како је стварно штета што је већина прекодринских Срба пропустила прилику да се за своја права бори у толерантним демократским преговорима са Томиславом Мерчепом и Мушаном Топаловићем Цацом. Пошто је другарица Латинка Перовић, за разлику од Свете, „ненаметљива, неекспонирана и тиха дама”, одговор упућен њој треба да буде пристојнији. Чињеница да је хрватска држава, чим јој се указала прилика, извршила правни геноцид истерујући Србе из Устава, а да је Босна и Херцеговина, игноришући вољу једног од три конститутивна народа, организовала противуставан референдум, који је ову територију увео у грађански рат, може да говори о свему само не о томе да је време показало исправност њене концепције, за коју сама признаје да делује „наивно”.

Идеја другарице Перовић јесте била наивна и време је показало да није била у праву!

Могао је Добрица Ћосић да буде сто пута у криву – Латинка Перовић опет у праву била не би.

То је тако и ако Радован Караџић јесте и ако није хуманитарну помоћ „ладно одузимао и после је уновчавао и трошио по београдским коцкарницама.” То је тако чак и ако му је у евентуалним посетама коцкарницама друштво правио „стриц нације”, који је све Србе прогласио синовцима, а само Света Басара му је био и синовац и зет.

Књижевник