Мешетарење око Сребренице

Како увек има повода да се историја актуелизује, потврђује се да Сребреница после 20 година није само тужан одраз односа унутар Босне и Херцеговине и Балкана већ и да је употребљена као нови повод за препуцавање Истока и Запада.

Британско-руски дуел резолуцијама о босанској касаби која је постала симбол најтежег злочина у Европи после Другог светског рата цинично је великим силама пружио прилику да исказивањем сопствене „меке моћи” покажу да имају намеру да и даље утичу на догађаје у региону.

Лондон је свој документ најавио као „допринос помирењу у региону”, Москва за свој предлог тврди да је „уравнотеженији и усредсређенији на помирење”, али уместо доприноса помирењу, сведоци смо разбукталих страсти.

Британци уз подршку савезника упорно код Бошњака цементирају култ мучеништва који онемогућава да се превазиђу оправдани омрази прошлости. Срби се, с друге стране, упорно убацују у формуле колективне одговорности, што изазива оправдан револт и онемогућава објективан приступ садашњости.

Руси имају своје разлоге што сваки повод, па и Сребреницу, користе да додатно убаце ногу у врата западног Балкана. Потиснути из косовског дијалога, ускраћени за остваривање утицаја посредством гаса после отказивања „Јужног тока”, Руси своје положаје у региону граде на тези о „супериорности православне цивилизације”, покушавајући да земље региона одврате не само од НАТО-а већ и од Европске уније.

За крхке и фрустриране земље попут балканских оба става имају довољну привлачност, па доводе до варничења.

Можда ће се дипломатским и процедуралним маневрима уочи дебате о БиХ која ће се 7. јула водити у Савету безбедности и избећи директни сукоб, можда ће измењени текст британске резолуције обогаћен елементима руског предлога бити прихватљивији, али сукобљавање великих већ је нанело штете турбулентном региону, остављајући политичарима да употребе максимум мудрости да се спречи даље удаљавање.

Београд истиче да иницијатива Лондона није у интересу ни Србије ни региона јер не доприноси помирењу, већ дестабилизацији и стварању нових тензија. Питао сам се недавно на овим странама који су британски мотиви. Биће да је то потреба да се покаже да Балкан увек може да се држи на кратком штапу, да се потпали чак и када се говори о помирењу.

Исто важи и за другу страну. Изостављајући Сребреницу и појам геноцид у тексту своје резолуције, Русија скупља поене по Србији и, још више, по Републици Српској. Прозирна је то игра јер Русија је признала и Сребреницу и геноцид. Као стални члан Савета безбедности, дужна је да поштује пресуде органа УН – трибунала у Хагу из 2004. и Међународног суда правде из 2007. Светска организација мора да осуди геноцид у Сребреници.

Поред Србије, и БиХ је тако, две деценије после завршетка рата, поново на мети. Растрзана нефункционалним системом поделе власти, сталном тензијом између своја два конститутивна елемента и траљавом економијом, БиХ је рањива. ЕУ је, руководећи се погрешним приоритетима, умногоме допринела таквом стању ствари. Босном се бавила површно. Две деценије улагало се у државне институције или неефикасно цивилно друштво, док су четири године утрошене на случај „Сејдић и Финци”.

За то време руски капитал је под слоганом „сировине за пријатељство” улазио у економски стратешке секторе као што су рафинерија у Броду, бивши ланац ОМВ, „Босналијек”… Руском продору допринели су и политичари у Сарајеву који су се држали Турске, што је допринело да се Русија, као озбиљан инвеститор и једини извор енергента од кога зависи велики део становништва БиХ, окрене Бањалуци.

Република Српска је данас највернији савезник Русије на Балкану, поуздан блокатор евентуалног уласка БиХ у НАТО. Руси се у РС понашају као да су у држави која нема везе са БиХ и која је у њиховој интересној сфери. Владимир Путин се 2014. чак три пута састао са Милорадом Додиком, кога руска анексија Крима охрабрује да промовише отцепљење РС од БиХ.

Русија сада у свом предлогу резолуције говори о Дејтону, али пракса показује да она тај споразум минира. У мају 2014. дошло је до несугласица унутар Савета за спровођење мира јер Москва више није била спремна да гарантује суверенитет и територијални интегритет БиХ – што је било прво рушење консензуса који је постојао од Дејтона. Потом је прошлог новембра Русија у Савету безбедности, први пут од краја рата 1995, била уздржана током гласања о продужетку мандата Еуфора, европских војних снага у БиХ.

Запад се разбудио тек пошто се Москва тако отворено супротставила евроатлантским процесима у БиХ, када се руски амбасадор у УН успротивио „гурању држава у руке ЕУ”. Британски и немачки министри спољних послова покренули су нову иницијативу за БиХ с циљем да кроз државне и економске реформе врате земљу на европски пут, који је мање-више непроходан од 2009.

Берлинска конференција августа прошле године поновила је поруку привржености ЕУ заједничкој будућности са земљама региона. „Европа неће дићи руке од Балкана”, поновљено је. Све од тада је ипак само реторика.

Стварност на босанском полигону сукоба Истока и Запада изгледа друкчије, на шта провокативно подсећају плакати са Путиновим ликом постављени ових дана на улазу у Сребреницу на којима пише: „Источна алтернатива – Република Српска”.

Пошто се поставила као заштитница „антисрпске” британске резолуције, Москва је сада у прилици да капиталише евентуалним ветом у Савету безбедности. Србија га не тражи, можда поучена ветом који је Београд годинама чекао поводом Косова.

Важно је једино да Александар Вучић буде у Поточарима 11. јула. Биће да је то схватио, или му је речено да схвати, и Ћамил Дураковић, начелник општине Сребреница, који је одустао од противљења доласку српског премијера.

Можда би џеназа још 135 жртава Сребренице, укључујући и 18 малолетника, могла да представља прекретницу – за шта народима региона нису потребна директивна упутства ни Лондона ни Москве.

Никако не волим када Србија на било који начин доспе у позицију да буде повод глобалних дуела, посебно не када се није ни подметала, што је раније био случај.