Села у фондовима ЕУ

Министарство пољопривреде објавило је да је Европска комисија званично прихватила документ који дефинише начин на који ће се пружати подршка становницима руралних подручја, тзв. ИПАРД II програм. Ово је први значајан корак Србије у правцу доступности фондова ЕУ за економију и становништво села. Кроз овај програм пољопривредници ће моћи да улажу у физичку имовину, у прераду и маркетинг пољопривредних производа, али ће се пружити подршка и онима који намеравају да се баве другим, непољопривредним делатностима.

Овај програм нема, међутим, краткорочан циљ – коришћење тренутно расположивог фонда – него припрема пољопривреднике за тешку утакмицу на заједничком тржишту ЕУ када Србија добије статус пуноправне чланице. Поред тога, у овдашњим институцијама успоставиће се управљачке структуре у складу с праксом ЕУ, које ће током примене овог програма „вежбати” ЕУ правила. Све ово ће помоћи Србији да се припреми за управљање европским програмима и фондовима који су много доступнији пуноправним чланицама ЕУ.

Колико је овај процес захтеван говоре овдашња, али и искуства других земаља. Посебно се истиче проблем капацитета институција, нпр. Управе за аграрна плаћања.

Поређења ради, у хрватској Агенцији за пољопривредна плаћања запослено је осам пута више радника него у српској. У Хрватској зато на једног запосленог долази 422, а у Србији чак 9.426 пољопривредних газдинстава. Такође, на пословима израде ИПАРД програма у Србији у министарству је радило укупно шест запослених, док их је у Хрватској било дванаест пута више. Овакво стање је неодрживо и свакако ће имати за последицу неефикасност администрације и немогућност имплементације ЕУ подршке. Са улагањима у овакву администрацију мора се рачунати и она се никако не могу сматрати губицима.

Хрватска агенција је, на пример, у приступном периоду на плате и друге трошкове годишње користила готово једнаке износе колико је за четири године исплатила пољопривредницима из фондова ЕУ. Данас, када је у искуство администрације уложено и време и новац и када Хрватска има прилику да користи готово 745 милиона евра годишње за развој пољопривреде и руралних подручја из ЕУ фондова, ови трошкови су се свели на мање од 1,5 одсто од укупно расположивих средстава.

Други велики изазов за Србију је време. Процес реформи овог сектора и прилагођавања захтевима ЕУ у Србији је започео још 2005. године. Поново на хрватском примеру можемо илустровати временску димензију процеса. Хрватска је већ у септембру 2006. имала акредитоване институције за спровођење програма. Почетком 2008. Европска комисија је усвојила ИПАРД програм за Републику Хрватску, то јест Хрватска се нашла у позицији у којој је Србија данас. Тек након готово две године, у новембру 2009, Хрватска је добила овлашћења Европске комисије да почне са спровођењем програма, и то за само две мере подршке пољопривреди. Додатно, администрацији Хрватске било је потребно још два месеца да припреми конкурс. На крају, услед недовољне припремљености пољопривредника, одазив на конкурс био је веома слаб. Тако је на први конкурс пристигло свега 37 пријава, од чега је свега 13 уговорено, а остали су одбијени.

Припрему сектора, дакле, не би требало посматрати као задатак којим се бави само једна институција, Министарство пољопривреде, већкао задатак целе владе напрепознавању потреба делатности, јачањуукупних буџетских издвајања, али и улагања у капацитете државнеадминистрације,која ће ову политику да спроводи, и оних који ће да буду корисници. Како се види из искустава других земаља, корист од приступних фондова за државе које су неприпремљене и за кориснике који су неинформисани може потпуно изостати.

ГИЗ – немачка организација за међународну сарадњу