Највећа казна је што не идем у Рио

Први конгрес о превенцији допинга у спорту, одржан јуче у Дому омладине, остао је у сенци сведочења нашег ватерполисте Николе Рађена (30), који се први пут обратио јавности откако је пре непуна два месеца обелодањено да је био позитиван на допинг тесту (кокаин). Његов емотиван говор често је прекидан аплаузима пуне сале, у којој су били и многи спортисти, освајачи медаља, а како је сам нагласио: кад му је било најтеже, међу првима је добио подршку од министра омладине и спорта Вање Удовичића, некадашњег саиграча из репрезентације. Удовичић је и јуче дошао да га подржи, као и још један њихов саиграч, Славко Гак, данас градски секретар за спорт.

Све што је Рађен јуче рекао Антидопинг агенција Србије ће превести и послати у Светску пливачку федерацију (ФИНА). У АДАС-у сматрају да би овај наступ могао да му умањи казну (прети му четири године забране такмичења), јер се у оваквим ситуацијама цени искреност спортисте, признавање кривице и спремност да о томе говори на конференцијама и другим јавним наступима.

– Ово је први пут да неко жели јавно да говори о свом искуству с допингом – казала је представница АДАС-а Марија Анђелковић. – За десет година АДАС-а, од 54 позитивна случаја, већина се правдала незнањем, грешкама тренера и слично, а Никола Рађен је одмах признао своју грешку. Зато ће ово његово сведочење бити и његова одбрана пред Фином, коју ћемо јој доставити до 13. јула.

Предавање Сандре Раденовић на тему „Потпуно сами у овом безумљу – почетак једне велике трагедије за нашу културу, уметност и спорт” било је добра увертира за Рађенову исповест, јер је показала како су му поједини медији данима изрицали казну, неки на врло суров, па и примитиван начин, пре но што га је Фина осудила или било ко други.

Затим је емитован кратак филм о Рађеновим успесима у ватерполу. Разговор с њим водили су Марија Анђелковић и његов некадашњи саиграч Никола Куљача, који га је замолио да подсети све на то како му је текла каријера...

– После овог видеа много ми је тешко да вам се обратим. Немате појма како ми је – казао је Рађен, видно потресен, а затим наставио – Каријера је кренула од Војводине, па онда у Партизану са 17 година, ту сам се афирмисао, ушао у репрезентацију... Најсјајнији период био је Рим 2009. године (светско злато – прим. аут), затим Ајндховен (европско злато 2012), па освајање Лиге шампиона и са Партизаном и са Звездом... Озбиљније сам ушао у конкуренцију за репрезентацију 2008. године, а онда сам после смене генерације заузео своје место. Част ми је што сам био део генерације која је и данас актуелна и надам се да ћу бити опет део ње. Нико није очекивао да можемо до медаље у Риму. Тад су нас испратили само наши најближи, а вратили смо се као шампиони. И Славко (Гак) и Вања (Удовичић) сећају се колико смо изгинули за тај тим.

Рађен је онда подсетио на Олимпијске игре у Лондону 2012, када су наши ватерполисти отишли као највеће узданице Србије уз Новака Ђоковића, а вратили се „само” са бронзом. На Куљачино питање колико је пута до сада био тестиран на допинг контролама и како је то изгледало, Рађен је одговорио:

– Тестиран сам 15 пута на највећим такмичењима, али и ван сезоне, а само последњи пут сам био позитиван. Сви се боримо за чист спорт, важно је да спортиста буде одговоран за своје поступке. Кад су меу Шпанији извукли да идем на тест, знао сам шта сам урадио, знао сам шта ме чека.Поштовао сам одговорно сва правила и дао узорак.

Рађен је, као и сви наши ватерполисти, био у бази АДАМС-а (Антидопинг администрација и менаџмент), коју води Светска антидопинг агенција (ВАДА). Достављао им је време од једног сата за сваки дан у години (од 5 до 23 часа) када је доступан за контролоре, а обрасце о локацији предавао на кварталном нивоу. Упитан како је, и поред тога што је прошао сву едукацију АДАС-а, пао на тесту, Рађен је објаснио да је пролазио кроз тешке тренутке приватно, али и у каријери (играо за Олимпијакос):

– Није ми лако да то кажем али рећићу, зато сам дошао. Почетком године изненадила ме је смрт оца, у клубу није ишло како треба, било је доста притиска... Сад ће неко да каже – могло је то и мени да се деси, зашто си то урадио!Стил живота који сам тада водио, окружење није било погодно. Ово што сам урадио сигурно није решење за ту ситуацију, није оправдање. Ја сам одговоран и ја сносим највећи део последица, кажем то пред најбољим спортистима Србије. Градите цео живот и каријеру и не дозволите да је угрозите за један дан.

Из АДАС-а су објаснили зашто је кокаин на листи забрањених супстанци. Прво – његово узимање је супротно спортској етици, а друго, што је увек упитно: да ли спортиста жели да побољша своје спортске перформансе на тај начин...

–Нисам узимао кокаин да бих варао, да побољшам перформансе... Наудио сам највише себи. Узео сам то изван такмичења. Ватерполо је ниско ризичан, ја сам један од ретких случајева. Сви се залажемо дабудемо чисти једни пред другима, да своје најбоље наступе постигнемо кроз тренинге и једнакост.

– Највише ми је болно што су ме медији прерано осудили. Ни данас не знам колика ми је казна, још чекам, ово моје обраћање је одбрана пред Фином. Јесте моја супруга јавна личност, и ја сам, навикли смо донекле на то, али зашто тако...

Поједини медији су објавили, пошто је стигла вест да је био позитиван, да у део казне спада и то да не сме да иде као гледалац на спортске догађаје. Зато је недавно звао АДАС да пита да ли сме да се појави на једној фудбалској утакмици.

–Новинари су га прерано осудили на четири године – објашњава Марија Анђелковић. – И ми из АДАС-а не знамо трајање суспензије. Знамо да је од ове године, због нових правила, казна за кокаин четири године уколико не постоје олакшавајуће околности. Ово његово сведочење, које иде у Фину, јесте добро тло за олакшавајућу околност. Један је од ретких који сарађује с нама, имаћемо још оваквих активности заједно с њим. Ако Фина то уважи, казна би могла да буде мања. То је била и његова идеја кад је пристао да говори. Што се тиче појављивања на спортским догађајима, њему је то свакако допуштено. Једино не може да буде део неког стручног тима у спорту.

Рађен је затим желео да каже и нешто о онима који су га подржавали у последње време:

– Прво, хвала бившем колеги, пријатељу, министру Вањи Удовичићу, који ме је међу првима подржао. Хвала саиграчима, тренерима, физиотерапеутима, пријатељима, људима који су ме подржавали. Не можете да замислите како ми је било. Хвала породици, јер је претрпела део онога кроз шта сам прошао...

На крају, истакао је да му је много криво што неће догодине играти на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру:

– Без фолирања, хтео сам да идем у Рио, да освојимо дуго чекано олимпијско злато, а сада ћу као неки од вас гледати то крај малих екрана. То је једна од највећих казни за спортисту. Најтеже је добити поверење људи, пријатеља, а ја сам то поверење срушио. Изневерио сам их. Радићу на томе да то повратим, али неће бити лако. Немојте олако схватати репутацију, јер једном кад се сруши,врло тешко се враћа. Толико!

Уследио је дуг аплауз. Онда се сала испразнила. Сви су били пуни утисака, као да су гледали неки добар филм у којем главни јунак ипак остаје у игри...

Александар Милетић