Србин који је развио кошарку у Гази

Поред Србије и Републике Српске, добијао сам велика признања у десетинама земаља широм света, од Америке до Сенегала и Обале Слоноваче, али је за мене можда вредније оно што су о мени рекли некадашњи председник Међународног олимпијског комитета (МОК) Жак Рог и бивши председник Светске кошаркашке федерације (Фиба) Боб Елфинстон. Рог је на завршном банкету, кад ме је Фиба испраћала 2002. године у пензију, рекао да олимпијски покрет не би био онакав какав је данас да није било људи какав је Станковић, док је Елфинстон приликом мог пријема у Фибину кућу славних 2007. казао: „Кошарка и Фиба су у својој историји имале три човека који су најзаслужнији за кошарку какву данас имамо, а то су њен изумитељ Џејмс Нејсмит, први генерални секретар Фибе Вилијам Џонс и његов наследник Борислав Станковић!”

Овако о својим највећим признањима говори Бора Станковић, који данас пуни 90 година, кога смо замолили да за „Политику” открије и неке непознате, или барем мање познате, детаље из свог живота и каријере. Као некадашњи сарадник нашег листа (извештавао за нас са Светског првенства у Монтевидеу 1967) радо се одазвао нашем позиву.

У кошарци је од своје 17. године, када је на Ташмајдану за време Другог светског рата први пут видео тај спорт и почео одмах да се њиме бави (1942). Носио је дрес и Црвене звезде и Партизана, био репрезентативац и врхунски тренер (троструки првак Југославије с ОКК Београдом, први страни стручњак шампион Италије, с Орансодом 1968), али га у свету знају пре свега као дугогодишњег генералног секретара Фибе (1976–2002) и члана МОК-а (1988–2005).

Говори седам језика (поред матерњег и енглески, француски, руски, шпански, италијански и немачки). Обишао је свет неколико пута, а ретке су земље у којима није био. У некима је променио лице кошарке...

– Памтим свој први одлазак у Палестину, непосредно пошто је примљена у Фибу 1963. године – говори Станковић, који је тренутно у Грчкој, а иначе живи на Бановом брду. – Тада је Палестина под именом Газа била члан Фибе. Њихов представник је долазио на наше конгресе, иако им се репрезентација није такмичила. Онда сам одлучио да одем у Газу и да тамо направимо какве-такве услове за кошарку. Прво сам у Јерусалиму морао да добијем одобрење израелских власти, да могу да унесем у Израел патике, лопте, дресове и остале реквизите за седам-осам клубова који су у то време играли у Гази.

Последице грађанског рата у Кини осећале су се дуго и у спорту, па и у кошарци. Зато је Станковић одлазио у „обе” Кине да би се проблем решио:

– Кина је била члан Фибе и пре Кинеске револуције. Противници револуције су и после одласка на Тајван наставили да одржавају контакте са Фибом. Онда се појавио проблем, јер је „права” Кина условљавала МОК и Фибу, тражећи да само она буде наш члан, а не и противници револуције. Онда је нађено решење са именом Тајван. Ишао сам тада два пута на Тајван, али сам претходно свраћао у Пекинг да бисмо решавали спор кад је реч о кошарци.

Одласци на Далеки исток су били увек посебно интересантни:

– Био сам на граници две Кореје, на чувеној 38. паралели, коју су велике силе одредиле као границу. Провео сам један сат у чувеном Панмунџому, тачки на граници где су се одржавали састанци две Кореје. То је после било туристички интересантно, водили су нас из Сеула, у који сам ишао и пре Олимпијских игара 1988, пошто је тај град био домаћин Светског шампионата за кошаркашице 1979. Пут у Јужну Кореју је била читава одисеја, јер није било дипломатских односа са Југославијом. Онда је Фиба инсистирала да се мени обезбеди виза, па сам је добијао преко јужнокорејске амбасаде у Хонгконгу. Ту сам морао да чекам два дана, па тек онда у Сеул.

И као заменик генералног секретара Вилијама Џонса, коме је био десна рука од 1960. до 1976, имао је низ важних задатака. Мало је познато да је пре четири деценије гасио пожар у америчкој кошарци. Вероватно је и то разлог зашто има признање Кошаркашког савеза САД-а (Ју-Ес баскетбал). 

– Американци гледају на мене, у првом реду, као на човека који је остварио сарадњу НБА и Фибе, што је до средине осамдесетих било незамисливо, све док тадашњи комесар НБА Дејвид Штерн и ја нисмо сели за исти сто; затим као на човека који је много помогао да се реши проблем између Аматерске спортске уније и великих америчких колеџа, спор који се појавио почетком седамдесетих. Провео три месеца у Гринзбороу, Њујорку, Њу Орлеансу, Батон Ружу, Даласу... Тада сам први пут присуствовао једној колеџ утакмици, на финалном турниру у Гринзбороу. Била је то моја велика кошаркашка школа.