Лихварократија

„Шта је провала у банку према оснивању банке”, запитао се једном приликом Бертолд Брехт. Потенцијални одговор ствара извесну дозу узнемирености о којој у „Силогизмима горчине” пише Емил Сиоран: „Сваки узнемирени Западњак подсећа на јунака из романа Достојевског – али с рачуном у банци.” Збиља, осећате ли се као лик из „Понижених и увређених”, „Бедних људи” или „Идиота”?

Елем, живимо у врлом новом свету којим владају банке, фармацеутске компаније и војноиндустријски комплекси. Делује као теорија завере – али зар је Србија икада имала проблем с тим? Није чак неопходна ни претерана доза имагинације како би се замислила узајамна повезаност између банкарства и фармације. Експозитуре банака питорескних назива ничу на сваком ћошку како би се губитници транзиције (грађани – за оне политички коректне) наоружали кредитима у борби за бољи живот. А то је као да понудите Давиду наковањ како би га из дрвене праћке испалио према разгоропађеном Голијату.

С друге стране, банке се намећу као хлеб насушни јер се плате не могу подизати мимо банкомата и шалтера експозитура – обашка дозвољени минуси као тобожња средства корекције мизерних зарада. У ствари, реч је о класичним бетонским перајима које човекољубиви банкарски сектор љубазно нуди клијентима. Понуда, наравно, важи за оне који понешто раде. Незапосленима је ионако свеједно – они своја пераја одавно носе под мишком.

У непосредној близини банака редовно ординирају апотеке. Неопходно је изгледа да се кредитни робови (клијенти – за оне политички коректне) благовремено опскрбе лековима за смирење – након што уплате наредну рату кредита или након што спознају чари дозвољеног минуса. Уосталом, статистике показују да смо у последње време и депресивнији и малигнији, па нам апотеке дођу као некакви дућани медикаментозних шлаухова за спасавање.

Напослетку, ту је и НАТО да најмодернијим оружаним средствима заштити такав један благоугодни поредак – пре свега на глобалном плану. Јер као што се грађани задужују код банака у непосредном комшилику, тако се и државе (попут Грчке) задужују код тзв. међународних кредитора. На тај начин грађани трпе двоструки притисак. Уместо да раде у корист друштвеног производа властите земље и на тај начин допринесу подизању плата и пензија, грађани ударнички ринтају за рачун белосветских зајмодаваца. Због тога, у већини случајева раде за ситниш којим се не могу покрпити рупе у месечним потрошачким корпама.

Држава сиромаши, а сиромаши, између осталог, и захваљујући задужености код међународних зеленаша (пардон, кредитора). Не треба заборавити ни урушавање домаће производње услед императивних (и селективних) правила слободне трговине. Па уколико је то либерализам Џона Стјуарта Мила, онда је и Србија Шведска! Није то чак либерализам ни родоначелника слободне трговине Адама Смита, који се залагао за немешање у економију, против монопола, али и у корист правичних надница.

Насупрот томе, на сцени је ћифтинска политика моћних ентитета који газе неразвијене државице, не дозвољавајући им да се размахну у економском смислу. ММФ се отворено меша у привредну политику немоћних, док истовремено толерише монополе моћнима. А када се на концу окуражите да такав систем назовете антидемократским (или терористичким – у стилу бившег грчког министра финансија Варуфакиса), по инерцији бивате оптужени за реакционарство. Какве ли само епохалне замене теза!

Стога, све што мирише на левицу или на социјални либерализам, данашња лихварократија прогања на маргину. У том смислу, грчко „не” псеудоевропској лихварократији јуче – заиста може бити велико „да” проевропској демократији сутра.

Социолог