Ману Чао – побуњеник и вагабунд

Само Ману Чао зна уз, можда, организаторе, да ли ће вечерас у касне сате на Главној бини „Егзита”, у свој програм уврстити и песму „Не страху”, која је хит на друштвеним мрежама. Нумеру у којој се отворено заложио за „не” кредиторима (реч „оxи” на крају спота исписана је и на његовој гитари) у етар је пустио непосредно пред недавно одржани референдум у Грчкој, што је на „Фејсбуку” изазвало одушевљење публике из ове земље. Да се то видети и по коментарима: од „Велико хвала, Ману”, преко „Живела револуција, Ману”, до чувеног узвика „Неће проћи!”. Оне који га годинама прате ово није изненадило. Јер, осим по музици, њега често препознају и по његовом антиглобализму – близак је и са запатистима (револуционарни левичари у Мексику) – а на мрежама га прате бројни припадници европске и латиноамеричке левице, као и антикапиталисти.

Популарни музичар пева на шпанском, француском, енглеском, португалском, арапском и још неким језицима, често мешајући неке од њих у својим песмама, као што то чини и са музичким стиловима. Његов активизам често провејава у текстовима које пише. Осим незаобилазних тема љубави и имагинације, Ману Чао често пева и о тешкоћама живота у гету, о дрогама, недаћама сиромашних.

„Гардијан” о њему пише као о „побуњенику и вагабунду, борцу за обесправљене, великом критичару политике САД”, наводећи и речи које је довикнуо на једном од концерата у Бруклину: „Не можете се против тероризма борити тероризмом, против насиља требало би се борити образовањем, а не насиљем!” Иза његових леђа тада је био и банер на ком је писало „Имигранти нису криминалци”.

Како подсећају британски медији, за антиглобалисте он је исто што је Боб Дилан шездесетих био за борце за мир и људска права, при чему је Чаов радикализам, практично, у његовим генима. Његовог деду на смрт је осудио шпански диктатор Франко, а цела породица је потом морала да побегне из земље. Занимљиво је да му је мајка пореклом из Баскије, а отац из Галиције, обоје политички активисти, а да је одрастао у предграђима Париза, окружен уметницима, интелектуалцима и имигрантима. Своју борбу за људска права, која прати готово сваки наступ, објаснио је за „Red Peper” портал након наступа на „Гластонбери” фестивалу:

„Велики проблем је новац. Економска моћ опаснија је од политичке. Био би корак напред када би се сви на свету понашали достојанствено и искрено. Када би њихова дела била тиме мотивисана. Што се мене лично тиче, осећам да сам одговоран. Јер, можда не могу директно да помогнем људима, али имам приступ микрофону – што многи немају.”

Подсетимо, Ману Чао сарађивао је и са Емиром Кустурицом, и то на синглу „Rainin in Paradize”, првом који је објављен са четвртог студијског албума „La Radiolina”. За песму је снимљено неколико спотова, други од њих режирао је наш прослављени редитељ, који са Чаом дели бројне ставове, посебно оне које се тичу друштвених неправди и борбе за обесправљене на свету. И спот је обојен у том тону – обилује бројним сликама патње.

Не страху

Шта ће се с нама сада десити

Шта још може да се учини

То остаје врућ циркус

Који нам је запао да га делимо

Шта ће се десити сутра,

Шта се може десити:

Поново наћи наду

Не оклевати.

Слобода, о божанска слобода!

Желим да побегнем

Али не отварам врата