На сплаву без шрафова и ексера

Први архитектонски пројекат који је после студија потписао Ђорђе Бобић био је крематоријум на Новом Београду!

И од тада му је кренуло: радио је урбанистички план Београда, пројекат Светосавског трга, реконструисао пијацу Зелени венац, осмислио стрелиште у Титограду, спортску салу у Сплиту, рекреативни парк у Паризу, марину у Либији, комплекс хотела у Занзибару, хотел у Сочију, и још много тога, а недавно је сам сазидао сплав на Ади, без иједног шрафа, ексера и металне конструкције.

Док тренутно пише књигу „Изнуђена архитектура”, и разматра од чега све архитекта зависи: затеченог наслеђа, економског тренутка, политичког система и инвеститора, у издању „Орион арта” изашле су две Бобићеве књиге – „Линије”, са цртежима и кратким стриповима, и „Трагање за градом”, збирка чланака и досадашњих пројеката.

– У тексту „О урбанизму и другу Титу”, објаснио сам да све озбиљно изграђено у Београду било је за време Јосипа Броза. Нисам његов љубитељ, али тада моје колеге нису зависиле од политичара. Кључно је да је јавност била више укључена у урбанистичка питања Београда – каже Ђорђе Бобић који је био градски архитекта од 2004. до 2008. године.

Тада је покушао да окрене ствар, и да грађани почну да се питају за мишљење на јавним расправама о променама у свом граду. Чешћи је случај, ипак, када у њихово име одлучују политичари.

– Не волим да се концентришем на „Београд на води”, али то је добар пример, поред храста на ауто-путу, и базилике коју ће да затрпају.

За 50 година није се десило да је струка толико уједињена око једне теме. Нико није против да се тај део града уреди, али с озбиљном јавном расправом, финансијском анализом и свега што професионалци налажу. Академија наука је рекла да је то лоша идеја, а власт каже да су они против развоја друштва – истиче Бобић.

На Београд на води било је око 2.000 примедаба, а онда се, како додаје, појавила комисија која је стручна, али бирана по партијском кључу, и она одлучује ко је у праву, а ко није. Највећи број тих примедаба, како каже комисија, „не односи се на тему”. Проблем је, сматра Бобић, што код нас не постоји еснаф признат од државе. Друштво архитеката Београда је удружење грађана и нема извршну моћ.

–У Британији, Француској, Немачкој постоји ценовник иза којег стоји еснаф, и ко изађе на тржиште испод те цене, губи лиценцу. Код нас свако има своју цену и то урушава професију.Београд је превелик, и не постоји механизам који би људима објаснио да оно што се дешава на Вождовцу, тиче се ионих са Савског венца. У транзицији грађани су изгубили интересовање за јавни интерес. Они реагују само ако се нешто ружно гради у комшилуку, па ће тиме вредност њихове имовине опасти. Странци су успели да уједине приватно и јавно – каже Ђорђе Бобић.

Разговарамо с њим код СКЦ-а, у близини зидне фонтане „Слап” на згради Југословенског драмског позоришта, коју је Бобић пројектовао са Чедомиром Васићем, за Девети самит несврстаних 1989. На месту позоришта некада је, каже, била јахачка школа, дворски мањеж. Краснов, архитекта класичне форме, направио је фасаду позоришта, која је трајала и после Другог светског рата, када је одлучено да архитекта Белобрк направи модернистички заокрет. Преко целе те фасаде, не дирајући је, сазидао је зид од цигле, направио мали излог и леп трем. То је трајало тако све док зид није почео да се љушти, па је Јован Ћирилов позвао у помоћ Бобића.

– Мајстори су део тог зида срушили, и открили смо да иза зида постоји цела фасада. Очувана, савршена. Део смо открили, Белобркову фасаду сачували две трећине као део историје позоришта и градских промена, и тако је стајало све до пожара у ЈДП-у. Потом су колеге направиле нову, сјајну зграду, реконструисали фасаду по визији Краснова и покрили је стаклом –каже овај архитекта, који себе воли да назива дисидентом.

Ево и зашто. Биле су то седамдесете, градоначелник Живорад Ковачевић. Предложено је да се гради мост на Ади, по средини Аде. Бобић се противио томе и са Борком Павићевић направио је представу „Мост за четврти миленијум” као контрареакцију.

–После 10 дана зове ме секретарица градоначелника, код њега на кафу. Ту се смрзнем од страха. Ставим кравату и одем. Причали смо о свему и градоначелник каже да је гледао снимак представе. Нисмо имали појма да нас неко снима. И каже: „Ја мислим да сте ви у праву!” Тај мост био је само уцртан у генералном плану, и пао је у заборав, јер ништа не би остало од Аде. Као градски архитекта написао сам писмо Влади и урбанистичком заводу, да се мост измести на врх Аде, где неће сметати. Тако је и било – присећа се архитекта.

Каже да је било и конкурса на којима није био успешан. Било је и награда. Последња је она за најлепши сплав на Ади с почетка текста.