Повик у агори

Заједница постоји са циљем остварења неког добра, а то је, по Аристотелу, лична срећа (цветање) појединaца. Европска унија данас није таква заједница. Аристотел је веровао у владавину најбољих људи, односно аристократије, а писао је и о њеној супротности – олигархији оних који мисле да имају већа политичка права јер су богатији и моћнији. Еврогрупа са којом је разговарао Варуфакис не постоји као правна целина, не полаже рачуне народима Европе, не води записнике, тако да се може рећи да ЕУ личи на олигархију. Када се 2012. Атињанин убио на тргу Синтагма, његова ћерка је у документарном филму „Агора” рекла да је у поруци написао да издајнике Грчке треба повешати као што су Италијани обесили Мусолинија. Његов чин данас делује узалудно и очајнички. Сократ је разговарао на улицама Атине, био je покретна агора и показивао људима њихово незнање. Европа није наставила Сократовим путем, већ путем његових прогонитеља, због којих се на крају и отровао.

Сократ је, као и сви велики просветитељи, користио разговор као своје оруђе и оружје. Али морате имати са неким да разговарате. Варуфакис је у интервјуу за „Њу стејтсмен” рекао да је на састанцима Еврогрупе покушавао да прича о томе да је све што су радили Брисел, ММФ и пређашње грчке владе било контрапродуктивно и да нема шансе да Грчка врати дуг: „Изнесеш аргумент који си припремио и осигурао да буде лoгички кохерентан и само се суочиш сa празним погледима. Као да ниси ни говорио. То што говориш независно је од онога што они говоре.” Упозорење је игнорисано месецима да би јуче ММФ објавио да је отпис дуга једина шанса. Другим речима, или фискална заједница или грекзит. Варуфакис је то рекао пре пет месеци. До сада се ћутало. Као што каже Наоми Клајн, шок доктрина коју су наметали Латинској Америци, Азији и Источној Европи закуцала је на врата Запада.

ЕУ је основана као трговинска унија, последица Маршаловог плана и Труманове доктрине и није претворена у демократску заједницу. Грчка је тај процес осетила директно када је комунистички покрет у Грчкој брутално угушен после Другог светског рата како би Грчка ушла у НАТО и тиме умањила утицај СССР-а. Такође, директна подршка САД Грчкој екстремно-десничарској хунти уследила је 1967, што подсећа на садашњу ситуацију у Украјини. Варуфакис пореди строге услове према Грчкој са договором у Версају јер познаје слабости свог народа и зна да у парламенту седи заједно са Златном зором. Та слабост није јединствено грчка, Ле Пенова критикује Оланда због договора, финска влада је под притиском екстремне деснице, Шојбле је непопустљив јер већина његовог народа подржава избацивање Грчке. Као што САД у спољној политици, нажалост, нису следиле идеје Емерсона и Туроа, тако ни Европа није следила Кантов космополитизам.

Инвестициона банка Голдман Сакс почетком овог века саветовала је грчку владу да сумњивим банкарским махинацијама умање дуговање на папиру не би ли испунила услове из Мастрихта за еврозону. Еуростат, одговоран Европској комисији, био је саучесник у томе. Махинације паметних економиста и инжењера Голдмана Сакса толико су сложене да грчки министар финансија није ни знао шта тачно ради. Голдман Саксови бивши радници сада су на разним позицијама у Европи: на пример, Саксов човек Лукас Пападемос био је гувернер када је превара почела, па је био у ЕЦБ-у, да би онда био постављен за премијера. Ту нема демократије. Ангели Меркел је такође чести посетилац саветник из истог Голдман Сакса. Неосетљивост северњачких влада према незапослености, глади, броју самоубистава и одливу мозгова из Грчке (иронично, лекари листом одлазе у Немачку) јесте врхунац осионости. Овде не могу да улазим дубље у одговорност Сиризе, апсурдност референдума и њихову неприпремљеност за план Бе, односно грекзит, али она је дошла после година преваре, а њихов евентуални неуспех значи напредак екстремне деснице. Свакој победи фашиста претходио је пораз левице.

Овен Џоунс, „Гардијанов” левичарски колумниста, позива левицу Британије да се залаже за излазак из ЕУ, што је већ циљ Дејвида Камерона. Сириза не успева да промени ЕУ изнутра, па можда је потребно изаћи, пита се Овен. Дакле, све је извеснији излазак Британије.

Балкан је послужио као нека врста пропалог експеримента и за мултикултурализам и за економску политику коју су пре тога вежбали у Латинској Америци. Али нико нам није то могао наметнути да нисмо сами дозволили да будемо манипулисани. Наши електронски медији фактички не садрже новинарство и не постоји агора у Србији на којој можемо да расправљамо. Аристотеловска срећа, односно лично цветање неће нам доћи од политичара. Никад. У документарцу Јоргоса Авгеропулоса један лекар каже да су пацијенти који болују од леукемије смањили себи терапије да би могли међусобно да деле скуп лек. То су емпатија и солидарност на којима било која заједница мора да буде заснована.

Редитељ