Извињења и исприке

Председници Србије и Хрватске узајамно су се извинили више пута за бројне злочине почињене у ратовима деведесетих година прошлог века у име грађана својих држава. Мило Ђукановић је то урадио једном за Црногорце, као и Бакир Изетбеговић за Бошњаке, док политички представници косовских Албанаца о томе и не размишљају.

Политичари су се у почетку извињавали пред новинарима, у просторијама државних институција, али су се касније сучељавали с породицама жртава на бројним стратиштима у Овчари, Паулин Двору или пострадалима у сребреничком масакру.

Шампион у броју „исприка” је Борис Тадић, који је то урадио чак четири пута. Иако није први председник Србије који је затражио опроштај, међународна заједница њему приписује пионирску улогу у извињавањима на простору некадашње Југославије. То је учињено због незваничног консензуса у државама НАТО-а да је Милошевићева Србија главни кривац за ратове, количину и жестину злочина на тлу бивше Југославије.

Бивши председник Тадић почео је са извињењима 2004. у Сарајеву, наставио 2007. у Загребу, али је највише похвала од међународне заједнице добио 2010. године, када је у Овчари поред Вуковара дошао у „посету помирења”. Тада је Тадић рекао оно што је требало рећи, а све то је поздравило удружење хрватских војних ветерана које се четири године касније истакло у разбијању ћириличних табли у Вуковару.

И председник Хрватске Иво Јосиповић упутио је речи извињења, када је са Тадићем посетио Паулин Двор код Осијека, где је у децембру 1991. убијено 18 српских цивила. Јосиповић је рекао да жртве тог злочина заслужују извињење јер ни за један злочин не постоји оправдање. Хрватски председник Иво Јосиповић то је урадио и у априлу 2010. у Сарајеву, због учешћа Хрватске у политици која је деведесетих година „покушавала да подели Босну и Херцеговину и допринела страдањима људи и поделама које нас и данас муче”.

С извињењима је први на овим просторима почео премијер Црне Горе Мило Ђукановић. У јуну 2000. године у Цавтату се извинио Хрватима за сав бол, сва страдања и све материјалне губитке које им је нанео било који представник Црне Горе у саставу ЈНА у тим трагичним догађајима. Саслушавши госта, Месић је у узвратио како је то „мали корак за Европу, а велики за Хрватску и Црну Гору”.

Борис Тадић у Поточарима 11. јула 2005. године Фото Л. Адровић 

Три године касније, хрватски председник Месић готово да је остао без речи када је председник Србије и Црне Горе Светозар Маровић, иако то није било предвиђено протоколом, упутио Хрватима речи покајања.

„Не желимо, нити пристајемо да живимо у прошлости, већ у заједничкој европској будућности. Сви носимо пуно емоција и предрасуда које понекад оптерећују рационално просуђивање. Као председник државне заједнице, у име прошлости коју не можемо заборавити, желим да се извиним за сва зла која је било који грађанин Србије и Црне Горе учинио било коме у Хрватској”, истакао је Маровић.

Месић је прихватио, како је рекао, „симболичку исприку”, и извинио се свима којима су Хрвати нанели бол и штету.

Тадашња српска радикалска опозиција на нож је дочекала Маровићев гест, али њега то није обесхрабрило, па се неколико месеци касније, приликом посете Сарајеву, извинио свима у Босни и Херцеговини који су претрпели бол од некога из Србије и Црне Горе. Нагласио је да народи немају право и смеју да трпе кривицу за зла која су направили појединци. Његови босански саговорници били су готово неми. Маровићев домаћин Драган Чавић једва је промрмљао како извињења нису помињана на седници Међудржавног већа и да председништво БиХ нема званичан став о томе, узвративши, крајње неодређено, како су Босни и Херцеговини потребна три Вилија Бранта да би извињење имало смисла.

Ипак, у новембру 2010. године новоизабрани члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић сматрао је за сходно да се извињава. Он је на радију Б92 рекао да се „извињава за сваког невино убијеног човека кога је убила Армија БиХ”, али је и додао да „када се саберу сви злочини Армије БиХ, нису равни једном сату злочина у Сребреници”.

Највећи критичар извињавања Бориса Тадића био је некадашњи радикал Томислав Николић, који је више пута нагласио да се Тадић могао извинити само у своје име. Он је 2004. рекао да Борис Тадић може да се извини ако је он учинио неки злочин или ако зна некога ко је учинио злочин. „То може да учини у своје и у име своје странке, али никако у име Србије. Народ му то није дозволио. Веома је опасно кад се председник једне земље извињава другој у име свог народа”.

Десет година касније, управо се Томислав Николић, као председник Србије, извинио за злочине које су појединци починили над Бошњацима у име Србије и српског народа и најавио да ће посетити Сребреницу.

„Клечим због тога, ево клечим и тражим помиловање за Србију због злочина који је извршен у Сребреници. Извињавам се за злочине које је у име наше државе и нашег народа учинио било који појединац”, казао је Николић у емисији „Интервју 20”, државне телевизије БХТ један.

Тадашњи косовски министар спољних послова Енвер Хоџај поздравио је то извињење на свом твитер налогу и затражио да се Николић извини и за злочине почињене на Косову, „које је спонзорисала српска држава”. Ипак, за све што се догађало у јужној српској покрајини још се ниједан државник није извињавао. Ипак би било превише да се било који српски државник за злочине извини Хашиму Тачију или Рамушу Харадинају, који су осумњичени за најсвирепије злочине учињене 1999. и 2000. године.

Упркос бројним извињењима, овај регион је готово на почетку. Нико не доводи у сумњу да је позитивно што се државници у име својих народа извињавају за злочине почињене другим народима, макар као најава промене политике и добрих комшијских односа. Али, док то не прате системске промене, државне институције и медији, док су јунаци једних злочинци за друге, и обрнуто, док се релативизују злочини и оправдавају злочинци, извињења политичара остаће само гестови добре воље и политичке коректности пред будним оком Вашингтона, Берлина и Брисела.

У Србији се уз Сребреницу обавезно додаје Братунац, у Сарајеву се Добровољачка не сматра злочином, у Хрватској је морална чистоћа „Олује” и „Бљеска” табу тема, док је за Србе то етничко чишћење. НАТО бомбардовање за Србе је злочин, за Албанце ослободилачка војна интервенција, баш као што се за једне „Ослободилачка војска Косова” борила за слободу једног народа, док је за друге то злочиначка терористичка организација.

Дејан Спаловић