Кад крађа у музици прође некажњено

„Велика рокенрол превара” наслов је песме, албума и филма икона панка „Секса пистолса” из 1979. године. Управо ова синтагма, која је често коришћена протеклих деценија у поп-култури, можда најбоље описује нову књигу енглеског аутора Клинтона Хејлина – „It’s One for the Money: The Song Snatchers Who Carved Up а Century of Pop & Sparked a Musical Revolution”. Јер Хејлин, који је у годинама иза нас писао књиге о Бобу Дилану, Вану Морисону, Брусу Спрингстину, али и историји менталних болести на британској музичкој сцени у периоду од 1960. до 1970, позабавио се овога пута „рођењем” музичких права. Управо је ауторско право, то јест крађа истог, тема која је највише заинтересовала острвске медије. Тако „Гардијан”, „Спектејтер” и „Телеграф” преносе из књиге најзанимљивије примере музичког „позајмљивања”.

Најсвежији пример, који је, за разлику од многих других песама у поп-култури, добио своје разрешење на суду – сингл „Blurred Lines” Робина Тика и Фарела Вилијамса, подигао је огромну прашину у јавности протеклих месеци. Јер, досуђено је да је то плагијат чувеног сингла „Got to Give It Up” Марвина Геја. Лосанђелески суд доделио је у марту Гејовој деци 7,4 милиона долара одштете, утврдивши да су Тик и Вилијамс копирали музику њиховог оца. Тик и Фарел уложили су жалбу на рекордну одштету, јер, како су стручњаци, али и колеге музичари, истицали после пресуде, не постоји нити може постојати ауторско право на „грув”. Пре неколико дана пресуда је преиначена, па је одштета смањена за 2,1 милион долара, а кривцима су, поред Фарела и Тика, означени и гостујући репер у хиту Ти-Ај, као и дискографска кућа „Јуниверзал”, док ће 50 одсто од ауторских права убудуће добијати и породица покојне соул звезде.   

Хит „Blurred Lines” Робина Тика, Фарела Вилијамса и Ти-Аја проглашен за плагијат чувеног сингла „Got to Give It Up” Марвина Геја (Фото Ројтерс)

Ако су Фарел и Тик због инспирације „надрљали”, многе њихове колеге потурале су туђе песме или бар делове истих као своје. Хејлин у књизи тврди да су „Секс пистолси” уводну деоницу у песми „Pretty Vacant” позајмили из хита SOS групе АББА. Такође наводи лажну причу „Њузвика” из 1963. да чувену песму „Blowin’ in the Wind” није потписао један од најутицајнијих кантаутора популарне музике Боб Дилан, већ студент Лори Вајт. Дилана помиње поново, јер није заштитио свој аранжман фолк песме из 19. века „House of the Rising Sun”, па је група „Енималс” зарадила од овог хита милионе долара.

„Dazed and Confused”, једна од песама која је за многе заштитни знак састава „Лед цепелин”, није њихова, већ Џејка Холмса, који је, зачудо, тек 2010, 41 годину касније, правду потражио на суду. „Цепелини” су се и 1985. суочили са тужбом за крађу, овога пута стихова за песму „Whole Lotta Love”, али су се вансудски поравнали са блуз музичарем Вилијем Диксоном.

Једна од најпрепознатљивијих песама британског састава „Њу ордер” – „Blue Monday” – била је најбрже распродат сингл 1983. године. Чланови бенда давали су контрадикторне изјаве око инспирације за песму. Док је Питер Хук тврдио да су је „украли из песме краљице диска Доне Самер”, Бернард Самнер је признао да је аранжман потекао од хитова Силвестера „You Make Me Feel” и „Uranium”, „Крафтверка”, али иза свега се, тврди аутор, крије опскурна манчестерска њу-вејв група „Gerry and the Holograms”, коју је група „Њу ордер” очевидно покрала, при чему никада за то није одговарала.

И Бонд на суду

И чувена музичка тема из филмског серијала о агенту 007 стигла је до суда, и то у више наврата. Иако је од 1962. Монти Норман добијао тантијеме као композитор теме за филмове Џејмса Бонда, Џон Бери, који је компоновао музику за 11 филмова о чувеном агенту, тврдио је да је он аутор. Норман га је два пута добио на суду, а 2001. освојио је парницу и против „Сандеј тајмса” вредну 30.000 фунти зато што је Бери у интервјуу за овај лист, на питање да ли је Норман аутор Бонд теме, рекао: „Апсолутно не”.