Новац је време

Oнлajн светом кружи ових дана једна од оних прича са наравоученијем где усамљени дечак покушава да уштеди 50 долара. Када га презаузети отац упита шта ће му тај новац, бива запањен одговором: син је сазнао да отац толико зарађује за један сат па је пожелео себи да купи бар сат времена са њим. У доба док се одвија ова прича, на сасвим другом крају света, када је новинар Мајкл Финкел кренуо да истражи изоловано афричко племе Хадзе, био је веома скептичан спрам унапред постигнутог договора да ће га на ивици шуме, код одређеног дрвета, чекати један од припадника тог племена. Стигавши на договорено место био је немало изненађен кад је видео да га заиста чека један Хадза. Кад је упитао младог урођеника да ли га је дуго чекао, овај му је равнодушно одговорио: „Не, свега неколико дана.“

Кроз ове две приче прелама се једно од кључних питања модерног начина живота. Шта нас је нагнало да пређемо пут од равнодушности према неколико изгубљених дана до тачке где је и пет минута чекања луксуз који многи себи не желе да приуште. Или да поставимо сасвим једноставно питање: где је нестало наше време?

Учени одговор био би да ако наш осећај протока времена више није везан за природне ритмове који нас окружују већ се оно механички мери часовима, минутима и секундама, то је сигуран знак да живимо модерним начином живота. Невоља је у томе што иако се природа не може убрзати или успорити наше представе природе, односно њених ритмова, дакако могу. У томе нам свесрдну помоћ пружа технологија. Али није технологија узрок промена које нам се дешавају – она је последица наших тежњи да надмудримо природу. Узроци промена леже у онима који их иницирају, дакле у нама самима, односно идејама које нас покрећу. Једна од таквих идеја, која је више од сваке технологије учинила да живимо брже и интензивније него што умови и тела многих од нас то могу поднети, јесте она која настаје у праскозорје модерности, а приписује се Бенџамину Френклину. То је идеја да је време новац, односно да време није вредност по себи већ постаје вредност тек када се претвори у новац. Дакле, што брже обављам ствари имаћу више користи од тога јер ће ми остати времена да обавим и друге ствари, и тако укруг. Али, када се ова спирала убрзања доведе до физичког и технолошког максимума једино преостало решење јесте да радње почну да се обављају паралелно. То је одавно познати принцип функционисања индустријске производње. Али какве су последице када се ова логика примени на живот обичног човека? Рецимо, ако идем бициклом на посао и истовремено обављам пословни разговор, то представља чин стапања три сукцесивне радње у једну (рекреација, пут до посла, пословни разговор). Уместо да потрошим по пола сата на сваку од њих, радећи их паралелно уштедео сам практично један пун сат. Какво богатство! Али, да начинимо једно банално поређење: са штедњом времена слична је ствар као и са штедњом новца приликом куповине у хипермаркету. Уштеђени новац – време никада не заврши у сламарици – разоноди већ се потроши на неки нови производ – посао. Гомилање више радњи у истој јединици времена, модерно речено мултитаскинг, неизбежно мора довести до тога да квантитет уруши квалитет. Јер, без обзира на то да ли је неко способан да обавља две, три или десет радњи истовремено, у тренутку кад придода још једну радњу преко мере свог капацитета он неће оманути само у извршењу те најновије радње већ ће заказати и код свих осталих. Рецимо, кад би наш бициклиста покушао да уз три постојеће активности пошаље и мејл или да услика селфи врло вероватно би ударио у неко дрво или у пролазника, и тиме би све његове радње биле осујећене.

Идеологија да је време новац, уграђена у темеље модерног капиталистичког друштва, чини да већина обичних људи све више има осећај да им недостаје и времена и новца. Изгледа да је неко ту некога жестоко насамарио. Уместо да нам штедња времена донесе више новца, дошли смо у позицију дечака с почетка текста: морамо да штедимо новац да бисмо купили себи мало слободног времена. Требало је да почнемо неповратно да губимо време да бисмо се сетили да је новац време а не обрнуто. И можда је управо то узрок носталгије коју велики број наших грађана осећа спрам претходног друштвеног уређења; новца је и онда мањкало, али су макар са слободним временом били у суфициту.

Социолог, доцент на Универзитету у Београду