Дoк су роде овде...

Док нам долећу роде, имамо пролеће и лето, а оне су знак да је садашња природа она стара и права.

У неким земљама све их је мање. Људи удружени ради заштите природе јадикују што се сад куће граде без димњака, па роде слажу гнезда по електричним стубовима. У земљи античке мудрости, Грчкој, инсталирају на те стубове као нека заштитна постоља да се црно-бели штркови на њих безбедно сместе.

Ту ће оне већ осмог марта обзнанити своје вековно присуство силним даром комуникације – клепетањем кљунова. Крајем априла, после кратког парења, које траје само осам дана, женка ће излећи четири јајета до шест. Она леже на њих и покрива их својим раскошним перјем, греје их. На јајима леже наизменично. Поврх тога, мужјак се стара о гнезду и женки. Понекад јој се удвара и доноси јој „поклоне” не би ли поновили љубавну игру, али женка то одбија!

Изврстан орнитолог Миодраг Крамар описује парење рода као излив нагона нежности. Мужјак „дугим црвеним кљуном нежно милује женку по глави и врату, понекад мало снажније, не би ли одобровољио своју изабраницу. Чин парења понавља се неколико пута”...

Младунци се појављују после 28 дана или 31. Кад дорасту до свог рока за излазак на светлост дана, нагон им налаже да изнутра кљуцају у љуску. Али то уме да буде права трагична драма рађања: неки младунци слабијег врата не успеју да пробију љуску – место рађања постаје им поприште смрти. После педесет до сто дана након што су се испилели млади могу да лете. Остаје нејасно како полећу са врлетне висине својих гнезда. Како се не распадну падом о тле!

Чуварима птица, том племенитом соју бранилаца природе који је желе испуњену другим божјим створовима, јер је само тако природа права колевка живота, не вреди да родама подастиру хранљиво семе и зрневље. Роде се хране месом. И то не само жабама, већ и хрчковима, рибама, птицама... Хране се и инсектима, травом и ситним растињем.

У време Змај Јове крај водоплавних ритова као да је било више ових племенитих птица. Змај је за децу испевао богату фреску на којој се жабе са страхом крију од опасних летећих месождера. Прекрасна је његова песма „Жаба чита новине!” Њу интересује само једно: „Хоће ли се скоро одселити роде?” Миодраг Крамар налази у кохабитацији роде и човека две тајанствене претпоставке: 1. да роде уз човека живе јер су осетиле његову доброћудност и 2. да човек роде поштује јер слути да је живот у својој цикличности и бурном току кадар да једна створења преобрати у друга. Овај поетично филозофски настројени аутор ту цикличност сматра недокучивом.

Роде носе у себи скривену тајну природе. Не би се о њима развило веровање да онe доносе срећу да је друкчије.

По томе би испало да роде по гнездима изгледају као праисконски мудраци и да их је човек зато прогласио симболима вечне обновљивости живота и рађања. Да„роде доносе бебе” није наивна варка за малу децу, а народна прича, српска и македонска, о „човеку који је деценијама живео претворен у роду” слика поменуту цикличност. Тај се човекрода враћао лети на оџак своје куће да гледа сопствену децу и породицу све док једног дана није престао бити штрк и претворио се опет у домаћина куће!

У Србији, срећом, роде још не ишчезавају. Има их око 1.300. А само у селу Тарашу на Тиси има четрдесетак парова! Срео сам Тарашане, у суседном Зрењанину. Поносе се еколошком чињеницом број 1: „Од свих европских насељених места, Тараш је село девичански чисте природе. Јер што би се родебаш ту враћале из Африке! Долазе у иста гнезда, а живе више од 20 година, до 30, па чак и 48 година!”

Еколошка удружења љубитеља птица и Друштво за заштиту природе могли би за свој амблем да узму дугоногу роду, високу 75 центиметара, са кљуном од 35! Овај трансконтинтални летач има распон крила од три ипо метра!

Писац