Како је омладина градила Југославију

Приближава се седамдесета годишњица првих великих савезних радних акција. Овај феномен социјалистичке Југославије не престаје да привлачи пажњу научника, противници Титовог социјализма о њему говоре негативно, многи акцијаши се тих дана сећају с поносом и носталгијом, а обични људи се питају да ли је и данас могуће изграђивати земљу, решавати привредне проблеме и борити се против елементарних непогода на сличан начин.

Велике савезне омладинске радне акције трајале су од 1946. до 1963. Само током петогодишњег плана 1947–1952. више од милион младића и девојака радило је на 70 значајних објеката. Њиховим радом изграђене су пруге Брчко–Бановићи, Шамац–Сарајево и Бањалука–Добој, аутопут од Београда до Загреба и постављени темељи Новог Београда (СИВ – палата „Србија“, хотел „Југославија“ и Студентски град). Савезне акције су окончане настављањем радова на изградњи аутопута „Братство–јединство“ од 1958. до 1963, када је више од 250.000 младића и девојака својим радом спојило Љубљану и Ђевђелију.

КПЈ је одлучивала које ће објекте акцијаши градити, у ком року и колико ће омладинаца бити послато на градилишта. Партијски кадрови су се мешали и у стручна грађевинска питања. Радом милиона младих требало је обновити и изградити земљу, инфраструктуру, индустрију, спортске, културне и друге објекте. За KПJ радне акције су биле патриотски чин и „школа самоуправљања“. На градилиштима и у штампи негован јекулт „ударништва“. Политички и идеолошки значај је потенциран паролама, називима омладинских бригада (имена револуционара, комуниста, партизана), присуством водећих личности државе и Партије на градилиштима и пријемом градитеља код Јосипа Броза. Радне акције су величали и писци и уметници (Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Мира Алечковић и др.).

Објекти изграђени на акцијама били су дар југословенске омладине својој држави, јер су учесници радних акција били веома млади. Чак 10.000 градитеља пруге Шамац–Сарајево нису били старији од 15 година. На градилиштима Београда 1949. око 60 одстоакцијаша било је млађе од 18 година. Преовладавала је сеоска омладина. Младића је било много више него девојака. Срби су чинили око 45 одсто бригадиста.

На акцијама се живело у насељима (логорима), становало у баракама, устајало се око четири сата ујутро, следили су смотра, јутарња гимнастика, доручак и рад од око шест сати. Поподне је било испуњено политичким, културним, образовним и спортским активностима.

Посебно у првим годинама после рата радило се у тешким условима, без довољно машина, стручњака и искуства, голом физичком снагом. Оскудевало се у исправној води, храни, одећи и ћебадима, а хигијена је била на ниском нивоу. Због јадног стања у погледу хигијене и тешких услова рада, на градилиштима су се појавиле болести, заразе и епидемије. На прузи Шамац–Сарајево харали су дизентерија и ентероколитис, а постојали су и тифус и вашљивост. Као последица болести, због непажње бригадиста и због недовољне сигурности градилишта, на југословенским радним акцијама живот је изгубило најмање 185 младића и девојака.

Физички рад је био допуњаван политичким, културним и фискултурним. Акцијаши су слушали предавања, учествовали укултурно-уметничким смотрама и на фестивалима, читали штампу и књиге, гледали филмове, окупљали се око логорских ватри, учествовали у литерарним, музичким и ликовним кружоцима, издавали зидне новине... На градилиштима Новог Београда постојало је 342 хора, филмских група, драмских и литерарних секција, а у њима 30.189 акцијаша. Од 1946. до 1952. описмењено је око 70.000 младих. Стотине хиљада њих су на градилиштима завршавали курсеве: зидарски, тракторски, радиоаматерски, моделарски, фотоаматерски, курс за возаче мопеда, мотоцикала и аутомобила. Момци и девојке су спортске вештине показивали нафудбалским, кошаркашким, атлетским, рвачким, шаховским, одбојкашким и боксерским такмичењима.

Живот у насељима није пролазио без инцидената. Вика и вређања су били блаже врсте кршења дисциплине. Власт је негодовала због неколико туча омладинаца и опијања на аутопуту 1960, појава проститутки, „претераног голишања“ бригадисткиња у средњошколским и студентским бригадама и појава да младићи и девојке ноћу напуштају логор у паровима.

Упркос политичком надзору власти, на радним акцијама је било и дезертирања, непослушности, саботажа и политичких ставова који су били непријатељски према званичној политици. Са градилишта је побегло један до два одсто омладинаца.

Да ли је данас могуће организовати радне акције? Могуће је ако се испуне услови који су постојали пре 70 година: да власт (држава) покаже чврсту политичку вољу, да поседује монопол над снажним пропагандним и агитаторским средствима и да млади буду задојени идеолошким, политичким или националним еланом који ће их подстицати на личну жртву зарад „виших“ циљева и „боље будућности“. Без тога – тешко.

Виши научни сарадник, Институт за новију историју Србије, Београд