На дернек код комшије

Специјално за "Политику"
Сарајево – Овог лета били смо сведоци наступа неколико врло актуелних светских звезда у региону. Довољно је поменути "Ролингстонсе" који су посетили Будву и Београд, затим "Ред хот чили пеперс", као и фестивал "Егзит". Оно што је, међутим, приметно јесте да та највећа имена упорно заобилазе Сарајево и Босну и Херцеговину.

Неколико је ту фактора међу којима је тешко идентификовати један као кључни. Многи ће одмах спремно указати на уобичајену представу о Босни и Херцеговини као трусном послератном подручју. Још увек се долазак у Сарајево поистовећује са поприличним ризиком иако је од рата протекло скоро пуних 15 година. За долазак овамо траже се баснословне гаранције које је мало ко спреман да понуди, поготово што је финансијска одрживост сваког великог концерта врло упитна.

И ту долазимо до другог значајног фактора – платежне моћи становништва. Она је далеко испод платежне моћи становника земаља у окружењу. Велики концерти са великим звездама подразумевају огромну машинерију и астрономске буџете. Да би све било на светском нивоу и цена карте мора бити таква. А таква цена је далеко изнад могућности просечног Босанца или Херцеговца. А мало ко је спреман, попут групе U2, која је наступила на кошевском стадиону пре десет година, да сам сноси део трошкова како би свирао у Сарајеву. Чак и тада, по невероватно дотираној цени од неких десет евра, продаја карата није ишла очекиваним темпом. И ту долазимо до трећег момента – непостојања публике навикле на велике рок концерте.

Сарајево је место рођења чувене сарајевске поп-рок школе и далеко је од тога да би неко овај град могао оценити колевком турбо-фолка. Али, ако и није изнедрио турбо-фолк, овај град га је неопростиво лако усвојио. Рок публика је маргинализована, сведена на шачицу заљубљеника и препуштена сама себи и полуозбиљним агенцијама које ће их повести у Загреб, Београд или Будву да виде своје омиљене рок ствараоце.

Било је напросто непријатно гледати како су се босански медији утркивали у одавању почасти "Стонсима" уредно обавештавајући свеколико грађанство који сладолед је Џегер појео и на колико метара му је ко од целе те новинарске екипе успео прићи. Нико коме је рокенрол на срцу не би требало да има ништа против отварања толиког простора и прављења специјалних телевизијских емисија о рокенролу када те исте телевизијске и радио куће не би биле управо оне које су одавно затвориле своје програме за рок ствараоце. Више је "Стонса" било на нашим телевизијама током  десетак дана него у протеклих десетак година све заједно.

И док у окружењу и постоји критична маса правих поклоника рокенрола који ће обезбедити кредибилитет сваком настојању да се на овом заборављеном ћошку планете бар на тренутак осетите делом света, у Босни и Херцеговини ће огромна већина потенцијалних посетилаца било ког концерта чак и једне "Ролингстонсе" доживљавати, углавном, као суботњу гламурозну причицу о успеху и слави. И хтео то неко признати или не, Сарајево је данас дубока провинција и terra incognita на мапама на којима се исцртавају руте турнеја било ког великог светског рок извођача.

Крајње погрешно било би утврдити да је то резултат поратне измењене демографске слике. Руку на срце, ни пре рата ретки заљубљеници у рокенрол међу организаторима овдашњих концерата нису успевали баш у намери да овамо довуку велике звезде у напону њихове креативне снаге и у тренутку када су били актуелни на светској сцени. Можда би листа оних који су долазили у Сарајево изгледала импресивно када би се само побројала та имена као што су "Uriah Heep", "Wishbone Ash", Елтон Џон, Питер Грин, Алвин Ли..., а када се не би калкулисао тренутак у којем су се представили Сарајлијама.

Сви су они долазили у тренутку када је њихова каријера била или на самом дну или ту негде. Елтон Џон је наступао пред отужно празном "Зетром", иако су на крају посетиоци тог концерта скоро рацијом хватани по улицама.

И у тим предратним данима гледали смо како у неке друге крајеве Југославије тада долазе "Ролингстонси", "Дајер стрејтс", Боб Дилан, Пол Макартни, "Нирвана" (да поменемо само оне највеће који су долазили у тренутку неупитне светске славе) питајући се зашто то не може тако и код нас. Посла рата дешавало се нешто слично па смо тако проматрали Стинга, "Стонсе", Дејвида Боувија...

С времена на време би нам покушали потурити и причу о неодговарајућој путној инфраструктури па, као због тога, велики шлепери са опремом не могу доћи. Када су у овом граду прошле године свирали "Симпл мајндс", као изузетак који потврђује правило, то се уопште није поставило као проблем. Нити неко сада може тврдити како је Црна Гора, на пример, ишпартана аутопутевима. Нити да је код њих изражена рок традиција и изграђена пробирљива рокерска публика. Објективно, постојале су све претпоставке да, бар будвански, концерт не успе. А претворио се у тријумф. Зато што је један рок концерт промовисан у државни интерес од прворазредне важности. Док год се то не деси у Босни и Херцеговини са завишћу ћемо гледати преко комшијског плота и чекати да нам ветар у касну летњу ноћ донесе звуке које добро познајемо, али који неће засвирати у нашој авлији.