Десет година после

Четвртог августа 1995. године у раним јутарњим сатима хрватске оружане снаге, уз одобрење и подршку НАТО, у садејству са снагама Хрватског већа одбране  и Армије БиХ, извршиле су агресију на Републику Српску Крајину која је била под заштитом УН. Напад је изведен иако је дан раније у Женеви крајишка делегација на састанку са хрватском делегацијом, пред представницима УН, и у Београду пред представником САД, прихватила предлог међународне заједнице за мирну реинтеграцију у Хрватску. Заузврат је добила чврсте гаранције да напада неће бити.

План "Олуја" сачинило је петнаестак стручњака, тобоже умировљених официра САД и НАТО, а Хрватска се наоружала уз помоћ савезника, упркос ембаргу на увоз оружја. Никада нико није испитан нити осуђен за овај међународни криминал на високој разини.

Крајишке Србе (око 220.000 цивила и око 30.000 војника) напало је око 220.000 војника из Хрватске и ХВО. Уз садејство муслиманских снага и НАТО однос војника био је 7 : 1 у корист агресора. Договор за почетак "Олује" постигнут је 17. јула 1995. на Брионима, на састанку Туђмана са најужим кругом поверљивих сарадника. Туђман је прихватио план Анте Готовине (командант Јужног сектора). Јанко Бобетко је тврдио да је он аутор плана и да је он био донесен већ 25. априла 1995, што је изнео у својој контроверзној књизи "Све моје битке". Из овога је јасно да је у хрватском државном врху знатно пре покушаја коначних преговора са крајинским руководством одлучено да "проблем" Срба буде решен војном силом, а не компромисом.

Бомбардовање је трајало од 4. до 7. августа. Док су Хрвати нападали, амерички бомбардери су уништили српске радарске системе. Бомбе су падале на градове, села и на путеве закрчене избегличким конвојима. Истовремено је босанска муслиманска армија блокирала путеве. Избеглице су се нашле у замци. Истовремено је Туђман преко радија позивао народ "да без бојазни за свој живот и имовину дочека хрватске власти".

За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине. Српска одбрана је била слаба и краткотрајна, војска изразито малобројна. Дан уочи напада артиљерија НАТО уништила је радарске системе на личкој Пљешевици. Одлука Врховног савета одбране РСК у поподневним сатима 4. августа да се "приступи планској евакуацији свег за борбу неспособног становништва" проузроковала је да за народом крене и војска. Смер повлачења из Книна био је ка Србу, али се знало да ће пут водити даље, ка Бањалуци и Србији. Био је то збег нације у једном дану.

У "Олуји" је убијено или се води као нестало 1.960 Срба, према верификованим подацима Информативно документационог центра "Веритас", од тога 515 жена и 12 деце. Уз жртве са подручја Босанске крајине, та се бројка пење на 2.615 жртава. Око 1.500 припадника Српске војске Крајине преживело је заробљавање, од којих се још неки налазе у хрватским затворима. Војни посматрачи УН у октобру 1995, само у сектору Југ, евидентирали су 22.000 порушених објеката. Нису били поштеђени ни црквени, културни и историјски, као и споменици НОБ-е. У октобру 1995. према попису Међународног комитета ЦК у западној Крајини "вегетирало" је 8.444 углавном старијих и немоћних. Савет безбедности осим вербалне осуде није увео казнене мере против агресора.

Хрватска 5. августа слави као Дан победе и домовинске захвалности. Тиме слави етничко чишћење и смрт више од 2.000 људи, или "удружени злочиначки подухват чији је заједнички циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва из регије Крајине" (цитат из хашке оптужнице). Тужилаштво Хашког суда оптужило је за злочине у "Олуји" три хрватска генерала: Анту Готовину, Младена Маркача и Ивана Чермака. Касније је проширена оптужница против Чермака и Маркача и они се терете за "заједнички злочиначки подухват". Они су заједно са другим званичницима власти и оружаних снага Хрватске планирали, спроводили и учествовали у криминалним делима чији је суштински циљ био трајно протеривање српског становништва из Крајине. Листа се креће око 1.000 оптужених, које би требало да процесуирају локални судови.

Свакако је цинизам да су Срби отишли добровољно, да су се самоизгнали! Туђманови позиви да остану деловали су одбојно и злокобно. Они који су га послушали у то су се могли сами уверити. У акцији "Олуја" прекршени су сви принципи демократије, погажене су све конвенције о људским правима и слободама и зато су се слободарске и демократске снаге у свету оградиле од те операције. После свих олуја, дакако, па тако и после хрватске "војноредарствене" операције "Олуја" остаје пустош, уништена и спржена земља.

Променом власти у Хрватској, после Туђмана, избегли и прогнани Срби доживели су нова разочарења. Сва досадашња обећања међународне заједнице о повратку Срба у Хрватску показала су се као празне приче, лицемерје и обмана. Може ли Европа и свет стати у заштиту ове обесправљене популације која је од самог почетка рата била изложена политици дуплих стандарда. Ако жели у европске интеграције Хрватска би морала да испоштује преузете обавезе и изједначи Србе у правима са осталим држављанима Хрватске.

Само преко високог степена аутономије биће створене гаранције безбедног и достојанственог живота Срба у Крајини као европској регији.

Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске