Ко све зарађује на избеглицама

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Људи са Балкана у Немачкој траже азил пре свега због пара, истакао је недавно први човек немачке Савезне канцеларије за миграције и избеглице Манфред Шмит. Међутим, то што тражиоци азила који долазе са Балкана углавном покушавају да се окористе о немачки социјални систем не значи да су они једини који профитирају у целој причи о таласу имиграната који траже азил у земљама Европске уније. Од азилантског сна о бољем животу уносан посао су направили не само кријумчари, већ и европске агенције, локалне власти као и компаније које државе плаћају како би депортовале нежељене дошљаке.

Група новинара европских медија, окупљених у оквиру иницијативе „Мигрант фајлс”, након исцрпног истраживања израчунала је да мигранти годишње потроше око милијарду евра како би се дочепали неке од земаља ЕУ, најчешће Немачке, и тамо тражили азил. Ова сума новца указала је колико је уносан посао кријумчарења људи који долазе из Африке или са Блиског истока и Балкана.

Међутим, овај медијска иницијатива, која је добила Европску новинарску награду за 2015. годину, детаљно је пратила токове новца и израчунала, такође, колико ЕУ и државе чланице потроше новца како би спречили долазак нежељених дошљака, као и у чије џепове се слива тај новац. И док се у медијима углавном може сазнати како од миграната масно зарађују таксисти, кријумчари и корумпирани цариници, испоставило се да велика зарада лежи и у легалним токовима новца. Државе годишње из буџета потроше најмање милијарду евра како би обезбедиле људство и технологију који ће спречити имигранте да стигну на тло ЕУ. Од почетка 2000. до краја 2013. за европску координацију у погледу заштите граница потрошено је око милијарду евра, од којих је највише добила Европска погранична агенција Фронтекс – око 670 милиона евра.

Иако се многи у ЕУ данас згражавају над тиме што се по налогу мађарског премијера Виктора Орбана поставља жица на граници између Србије и Мађарске како би се спречио упад нелегалних имиграната, многи заборављају чињеницу да је за 14 година чак 77 милиона евра дато на изградњу препрека на границама Шпаније, Грчке и Бугарске, од чега је чак 47 милиона евра потрошено на зид у шпанском граду Мелиљи. Само на одржавање зида у Мелиљи и у шпанском граду Сеута годишње се потроши око десет милиона евра.

На нивоу ЕУ потрошено је више од 225 милиона евра на дронове, брзе чамце, ноћне визире, џипове и осталу опрему за обезбеђивање границе, при чему су ту највише профитирале компаније наменске индустрије, попут „Ербаса”,

Штавише, позамашан део овог колача осигурале су и друге компаније европске наменске индустрије које су за 14 година из фондова ЕУ намењених истраживањима и развоју, тешким око 60 милијарди евра, успели да добију око 230 милиона евра како би изумели технологију која би спречила мигранте да се докопају тла ЕУ. Примера ради, пет програма финансираних од ЕУ искључиво се бавило начинима прављења вештачких њушкала који би могло да нањуше избеглице и мигранте који покушавају да сакривени у возилима пређу гранични прелаз.

Ипак, највише новца – најмање 11,3 милијарде евра – потрошено је на депортовање из ЕУ више од три милиона људи, при чему је најмање две трећине новца отишло компанијама које се баве авионским, бродним и аутобуским превозом. Примера ради, за 14 година Немачка је на депортације потрошила 397 милиона евра, при чему у ову суму нису ушли трошкови депортације у сладу са Даблинском регулативом, прописом који налаже да тражилац азила мора да буде враћен у ону земљу ЕУ у коју је прво ушао.

На основу свих података, испоставља се да највећи профит од овог европског проблема убирају велике приватне компаније, и то европски концерн „Ербас”, италијанска „Финмеканика” и француски „Талес”.

Али, у укупним трошковима нису обухваћене ни плате судија, полицајаца и свим оних у бирократији који су задужени да процесуирају сваки случај особе која тражи азил. Према свему судећи, у актуелном таласу тражилаца азила који је запљуснуо Немачку, својеврсну корист покушавају да извуку и премијери немачких покрајина који све чешће апелују на савезну владу у Берлину да повећа издвајања за решавање овог проблема.

Премијер покрајине Тирингије Бодо Рамелов истакао је да савезна влада није испунила обећање да ће изградити центре за брже процесуирање захтева за добијање азила, што истиче и Ханелоре Крафт, премијера покрајине Северна Рајна – Вестфалија.

Да немачке покрајине немају довољно људства који може брзо да обради све захтеве, сведочи и чињеница да се још знатно смањио број тражилаца азила који долазе из Србије, БиХ и Македоније, иако су ове земље проглашене за земље „сигурног порекла” чиме се практично њеним грађанима знатно отежава да добију азил. Међутим, они који желе да се окористе о немачки социјални систем очигледно знају да, због малог броја немачких службеника, држављани ове три земље и даље месецима чекају на решавање њиховог захтева, а за то време имају у Немачкој смештај, храну и неколико стотина евра „џепарца”, тако да и даље велики број њих хрли у Немачку. Уз избеглице из Африке и Блиског истока, Немачка бележи рекордан број тражилаца азила – у првих седам месеци ове године више од 300.000.

Упркос позивима и критикама премијера немачких покрајина, десна рука канцеларке Ангеле Меркел – Петер Алтмајер тврди да се преувеличава овај проблем само зато што у Немачкој последњих десет година није било много избеглица.

Ненад Радичевић