Како је Гадафи постао пророк

Логика профита и мултинационала суверено влада овим светом. Па зашто се онда чудимо што је бизнис са превожењем несреће са једне на другу обалу одавно прерастао почетни аматеризам и до танчина развио геостратешку мрежу по Медитерану, Азији, Африци и Европи.

Мој посао зависи од моје репутације. Зато није у интересу мог бизниса да ми се клијенти удаве, да се брод преврне. Клијенти бирају мене зато што сам сигурнији од других. Египатског бизнисмена, кога је срео током свог двогодишњег путовања на бродовима од Либије до Италије, цитира Ђампаоло Мусеми, новинар и писац „Исповести кријумчара људи”. На почетку каријере, пре петнаест година када је улазио у посао, Египћанин је тражио клијенте, испитивао тржиште, данас њега траже.

Али рушењем Гадафија нагло се повећао број заинтересованих путника, а медитеранско тржиште људског транспорта данас има годишњу вредност од око милијарду евра, па су многи „аматери” кренули у овај посао. Египћанин се јада да су клијенти све бројнији и све мање платежни, те да су „аматери, почетници” срозали квалитет услуга.

„У Либији је превише ’клијената’, они немају другог избора него да своје животе предају у руке кријумчарима без изграђене репутације.”

Економски мигранти из целе Африке почели су да долазе у Либију још осамдесетих. Ова земља је била релативно просперитетна и пружала им је бољи живот него у њиховој домовини. Мањи број њих се одлучивао на пут до Европе.

Гадафи је предсказао шта ће се догодити. У свом последњем интервјуу у марту 2014. предвидео је да ће у блиској будућности медитеранске државе доживети „трагичну судбину”.  А у разговору са својим пријатељем Силвиом Берлусконијем био је још директнији: „Европа ће постати црна”. „Само пет месеци касније, уз помоћ НАТО снага, вођа је збачен са власти и погубљен. Безакоње, беда, терористички обрачуни... намножили су се кријумчари и очајна „клијентела” из Африке, а Блиског истока, Сирије, Ирака... Бесмислено је наводити бројеве: Јер ако је до прекјуче важило да се до ове године у Медитерану утопило две хиљаде људи, од јуче је тај број већи за сто, двеста, триста...

Пет сталних чланица Савета безбедности УН су највећи извозници оружја у свету и врло радо су давали оружје за нафту у Сирији и Либији, не марећи много ко је ту „добар” а ко „лош” момак. Данас, четири године откако је почео грађански рат у Сирији, више од половине становника, њих 7,6 милиона, морало је интерно да се расели, а четири милиона избегло је у суседне земље. Лавовски део имиграната који последњих месеци стижу у Европу потиче из Сирије и Ирака.

Како је одговорила Европа? Међусобним оптуживањем, великим речима и малим делима, грађењем бодљикавих ограда и проналажењем политички коректних термина за псе, пушке, војску и полицију која треба да се супротстави продору миграната у имућније државе Старог континента.

Најновија вест је да ће ЕУ  у новембру (сада је тек почетак августа) одржати самит са афричким земљама у Валети и да ће настојати да угуши мреже за кријумчарење, омогући ефикасније повратке и покаже солидарност са државама „на првој линији прилива миграната”. Сви знају да је то обећање празно. Јер на првој „линији прилива” су пре свега Грчка и Италија, а какву је то солидарност Брисел са њима до сада испољио. Био је то још један бриселски састанак у коме је закључено да је „важно препознати неопходност ванредних мера”, да је „потребан нови више европски приступ”.

Вратимо се Египћанину, на челу мултинационале која пружа све врсте услуга од укрцавања до искрцавања, обезбеђивања докумената, трансфера новца... Он верује да решења више нема јер очај миграната повезан са профитом кријумчара ствара неразмрсив чвор.

„Кад владе затворе путеве и пролазе, бизнис постаје још уноснији, јер пут је дужи и опаснији. Они (Европа) морају да употребе много софистицираније технике. Да почну да истражују банкарске трансакције и прање новца и да тако уђу у траг онима који те паре поседују.”

А то је управо оно што ниједна европска држава није спремна ни способна да уради, ни када су неке друге активности у питању. Иначе, Египћанин разбија предрасуде о кријумчарима. О већини својих колега и ривалских фирми врло позитивно се изражава.

„Они су паметни. Добар кријумчар је бизнисмен који проводи 24 сата дневно размишљајући како да продре у Европу. Они читају новине, проучавају европске законе, прате шта ради Фронтекс, скупљају и класификују документацију…” Зар то није за свако поштовање, тако далеко од европских бодљикавих ограда и паса трагача.

Зорана Шуваковић