Три имена исте несреће

Хиљаде људи из Сирије, Авганистана, Ирака, Еритреје, Сомалије... свакодневно прелазе границу Србије, на дугом маршу из ратом и бедом захваћених подручја до одредишта у земљама западне Европе. Називају их мигрантима, азилантима, избеглицама. Ни медији, ни државни органи, па ни стручњаци који се баве питањима миграција и избеглиштва нису сагласни како ове људе звати. Питање није лингвистичко већ политичко: од одговора зависи хоће ли вас пустити преко границе или оставити пред мађарским зидом.

Избеглице су, по правилу, они који беже од рата; азиланти су они који су угрожени у домовини због својих политичких ставова, а мигранти се селе у потрази за бољим животом. Постоји разлог што британски премијер Дејвид Камерон воли да у овим несрећницима види људе који желе да се огребу о социјална давања (суочен са кризом у Калеу, одакле избеглице желе да пређу на острво, Камерон упозорава да велики прилив миграната угрожава „европски животни стандард“). Из сличних разлога готово целокупна западна штампа сложно извештава о кризи миграната. И у српским медијима и политичкој јавности, за бегунце од рата и сиромаштва углавном се користи појам мигранти, баш као и у Европи и САД. Можда и са више оправдања, јер огромна већина ових људи овде не тражи ни политички азил, ни избеглички статус, нити код нас види своју будућност. Од близу 80.000 људи који су у Србији првобитно изразили азилну намеру, само је 484 стварно ушло у процедуру за добијање азила. А и од тог броја, њих 371 прекинуло је тај поступак и отишло из земље.

Ханс Шодер, шеф представништва Високог комесаријата за избеглице у Србији (УНХЦР),сматра да је исправније ове људе звати избеглицама, јер је више од 90 одсто миграната из Сирије у земљама ЕУ добило избеглички статус. У интервјуу недељнику „Време“

Шодер је објаснио да избеглице не постају избеглице када их владе или УНХЦР признају као такве, већ онда када напуштају своје земље и кад су испуњени критеријуми садржани у међународној дефиницији из Конвенције Уједињених нација о статусу избеглице из 1951. године. По њој, избеглицом се сматра свако лице које се услед оправданог страха нађе ван домовине и не жели у њу да се врати нити да тражи од ње заштиту.

Међутим, у извештају који је Савету за људска права Уједињених нација у мају ове године поднео специјални известилац УН Франсоа Крепо користи се термин мигрант за људе који из Италије и Малте покушавају да се домогну западне Европе. У сличном извештају су УН још 2002. године констатовале да је готово немогуће направити јасну разлику између миграната који напуштају домовину због политичког прогона, ратних дејстава, економских проблема и оних који из ње одлазе да би у другој земљи потражили боље услове живота и рада.

За разлику од термина избеглица, који подразумева и одређени од државе домаћина признати статус, мигрант је много флуиднији термин. Користи се да опише људе у најразличитијим ситуацијама: од високошколованих кадрова који напуштају своју земљу због боље плате и услова рада до оних који спаковани у тајну преграду комбија траже уточиште у западној Европи. У студији „ Ко је мигрант?“ Опсерваторије за миграције Универзитета у Оксфорду огледа се сва неодређеност овог појма на примеру Велике Британије. Мигрант, тако, може да означава становника Британије рођеног у иностранству, оног ко има страно држављанство, оног ко је дошао да ради у Британији привремено или на дуже време, па чак и тражиоца азила. Аутори студије указују да је исти појам обухватио особе које имају различит правни статус: међу онима рођеним у иностранству, на пример, има и људи са британским држављанством који не потпадају под контролу имиграционих власти, иако би појам мигрант требало да означава особу која је предмет баш њихове контроле.

И азилант, слично као и избеглица, јасније дефинише статус неке особе у одређеној земљи. Азил је, према дефиницији Европске комисије, вид заштите коју држава даје на својој територији појединцу који је у немогућности да добије заштиту од сопствене државе, нарочито због страха да ће бити гоњен из расних, верских, националних разлога или због тога што припада одређеној друштвеној групи или политичкој опцији. Особа која је поднела захтев за азил тражилац је азила, односно азилант.

Независно од тога имамо ли мигрантску или избегличку кризу, стотине хиљада људи још увек чека јасну стратегију Европске уније, а државе попут Србије и конкретнију помоћ у збрињавању и прихвату десетина хиљада Сиријаца, Авганистанаца, Еритрејаца... Није остало незапажено да земље које данас носе највећи терет ове, пре свега, људске кризе, нису имале готово никаквог удела у распиривању ратних дејстава у државама из којих долазе невољници, док су оне које су на посредан или непосредан начин учествовале у подгревању конфликата држећи страну овом или оном, тек разматрају шта да раде и на кога да пребаце настале проблеме. То свакако не значи да људима у невољи не треба помоћи, али је индикативно да они који су неретко заводили мир и демократију оружаним сукобима и ратом, од последица тог „мира“, стотина хиљада људи без дома штити Атлантски океан.