Други имају клубове, а ми играче

Од 2006, од када се у спортском свету поново појавила Србија, наши ватерполисти само два пута нису освојили медаљу на неком од три најзначајнија међународна такмичења (олимпијске игре, светско и европско првенство).

Најновији подвиг је са недавног Светског првенства у Казању (Русија). Не само што су по други пут постали светски прваци (претходно су то успели 2009. у Риму), него су то остварили толико убедљиво да противници у полуфиналу и финалу, где би требало да буде најтеже, немају за чим да жале иако су поражени.

Наши су у полуфиналу већ на самом почетку Италијане „држали под водом”, и то толико дуго да касније, кад су их пустили да дођу до ваздуха (да не трошимо превише снаге за финале) „азури” више нису могли ни да дишу, а камоли да начине преокрет.

У финалу су Хрвати тим оружјем покушали да нас потопе. Добро им је кренуло, али им није помогло. На дну су били много пре краја утакмице.

Питање које се већ годинама поставља (изузев две, три сезоне) јесте – откуд такви успеси кад су нам клубови, ионако малобројни, још и у беспарици?

То што имамо добре играче и јесте последица наше немаштине, јер само знањем можемо да се супротставимо богатству. Они који имају паре – купују, а они који немају, то не могу, па морају да стварају.

Кад је реч о клубовима, накупци пролазе боље од произвођача. Зато што могу да бирају кога ће да купе и то из целог света.

Али, с репрезентацијама је потпуно другачије. Селектори могу да саставе тим само од држављана те земље. А пошто су у најбогатијим клубовима својеврсне репрезентације света, тамошњи домаћи играчи не добијају прилику, као код нас, да врло млади уђу у сениорску клупску конкуренцију и на тај начин брже напредују од својих вршњака из земаља које увозе играче.

Енглеска фудбалска лига вероватно је најјача на свету. Међутим, енглеска репрезентација никако да постигне неки запаженији успех. А и како ће кад су у њеним клубовима домаћи фудбалери у мањини.

Код нас је, бар у стручном раду, настављено да се знање преноси с колена на колено, од мајстора на шегрта. Разуме се, уз усавршавање које захтевају промењени услови.

Док је постојала старосна граница за одлазак наших спортиста у иностране клубове, а то је било у доба Југославије, селектори су могли да кроје распоред првенства и да месец-два, па и три, имају на окупу играче за припреме.

Сада је то немогуће. Али, нађено је решење. Од најмлађих категорија, па до сениора, јединствен је систем рада, као у школовању од основне школе до факултета – лекције се постепено уче и зато је могуће да кад се играчи различитих годишта нађу у А репрезентацији то, ипак, беспрекорно функционише.

На пример, играчи који су тек улазили у најјачи састав раније су почињали припреме да би се примакли онима који су то градиво одавно прошли и били светски асови. Тим старијим играчима је и био потребан нешто дужи одмор, а и да на припремама не понављају оно што одавно знају. Тако је пронађен начин да и једни и други могу заједнички да раде – да једни не буду превише форсирани, а да други не назадују.

И овај пример из Казања потврда је да некадашњи ђаци надмашују оно што су их учили њихови учитељи. Дејан Савић, један из оне претходне златне генерације, саставио је екипу у којој нико није био да би попунио број или, што се каже, за недајбоже. Своју улогу су имали, и обавили је одлично, и они који су се наосвајали медаља и они који су тек почели да се ките њима.

Иван Цветковић