Петиција за реципроцитет

Дужност ми је да понешто објасним поводом збрке која је створена око петиције за укидање повластица црногорским студентима, будући да сам аутор петиције. Када сам сазнао да је петиција постала популарна, поприлично сам се изненадио, особито зато што је написана још 2011. године и дуго је таворила у неком буџаку интернета. Сама петиција је настала као део личне (пријатељске) расправе са колегама. Нико од нас није ни сањао да ће постати популарна, а још мање је „извесни Милош Хајдуковић“ желео да буде покретач народних маса. Међутим, враг је однео шалу када је неко од новинара то пренео као најновију вест, а неки интернет портали почели да умножавају и промовишу.

Приметио сам и да велики број коментатора није ни прочитао текст петиције, већ је свако почео да је тумачи у складу са својим предубеђењима: „милогорци“ су почели да исмевају Србе у Црној Гори зато што их се матица одриче, Срби из Црне Горе су петицију прогласили Миловим маслом, а поједини Срби у Србији су почели да, према старим удбашким навикама, траже домаћег непријатеља и издајника „кога треба стрељати за пример“. Параноични су ту видели разне завере да би, на крају, један угледни Србин из Републике Српске (чије име нећу спомињати како га не бих извргнуо руглу) све пренео у духовну сферу и петицију назвао „сатанским начелом“.

Мораћу да разочарам и г. Николу Тркљу, јер сам био међу бољим студентима, није ми тамо неки Црногорац запосео место на ранг-листи. У свакој пристојној расправи „argumentum ad hominem“ је непожељан, чак и када само „отворено сумњате“ какви су људи са чијим мишљењем се не слажете.

За нас као Србе је жалосно што су наши сународници постали мањина у Црној Гори, али се са тиме морамо помирити. С друге стране, злоупотребе постоје јер, будући да све Црногорце сматрамо Србима, код нас је лако добити држављанство. Српске пасоше делимо свима попут чоколадица, чак и кад нам то не траже, поклањамо коме стигнемо. Скоро је и министар Стефановић ликовао што Албанци са Косова траже српске пасоше, па умало нисмо остали без „белог шенгена“ зато што су с нашим пасошима похрлили ка земљама ЕУ. Нико не јури студенте из Црне Горе одавде, али би требало да се прецизно утврде услови и одреде посебне квоте.

У свему би требало да важи начело реципроцитета, а довољно је неколико питања да се утврди да реципроцитет не постоји ни у назнакама: Да ли студенти из Србије могу студирати под истим условима у Црној Гори? Који су услови за стицање држављанства и колико се на њега чека? Под којим условима се лечимо у Црној Гори током летовања? Колика је висина пореза на имовину за Србе који не поседују црногорско држављанство? Имамо ли и ми наплату еколошке таксе на граници? Да ли је српски језик дискриминисан? Можемо ли без страха рећи у Црној Гори да смо српске националности? Имамо ли право да негујемо српску културу?

Сва ова питања захтевају одговор и, слажем се, не могу се решавати петицијама, већ међудржавним уговорима, али ту долазите ви, господо новинари, као наши гласноговорници. Ви морате утицати на премијера и владу, јер често заборављамо да овај народ, као и новинари са њим, није „створен само књаза ради, да му даје порезе и хвале, да га двори и понизно кади“, већ и да захтева од њега као представника да се свим правним средствима бори за бољитак наших сународника, ма где они били.

Што се спортиста тиче, које у свом тексту помиње г. Тркља, одавно је спорт у целом свету дехуманизован, претворен у модерно гладијаторство, а спортисти постали роба која се купује и продаје и има жиг који му спонзор утисне. Спорт нам је постао утеха, њиме компензујемо све друге животне и националне неуспехе – што су нам неуспеси већи, славља су нам бучнија. Неумесно је помињати Теслу, Пупина, Миланковића и Дучића, јер, да данас живе у Србији, тешко да би до посла дошли поред страначких јуришника, рођака, кумова, побратима, старлета и осталих фела.

Докторанд Универзитета у Београду