Бајке и зло

Дечје бајке су прве приче које причамо деци о догађајима у великом и непознатом свету који се налази изван сигурног породичног круга и родитељске љубави. Оне имају значајан утицај на изградњу основних, почетних дететових уверења о непознатим људима, љубави, правди… – великом свету који га очекује. Структура заплета у огромној већини бајки је да њеног јунака, који је по правилу неко с ким дете може да се поистовети, угрожава зла особа или сила, да би се прича разрешила и свршила тако што добра особа или виша сила спасава јунака. Зато бајке имају срећан крај у којем љубав и правда побеђују зло.

Сви који су деци читали или причали бајке знају да их она врло снажно доживљавају. Најснажнији моменат је доживљавање страха за јунака када га заробљава фигура која је утелотворење зла. Јасно је да је страх детета за јунака истовремено и дететов страх за себе, што произлази из његовог поистовећења са јунаком приче. Колико је овај страх важан детету, указује то што дете тражи да му се иста бајка прича изнова и изнова. Поновно проживљавање приче која му је већ до детаља позната и чији крај већ зна, помаже му да превлада доживљени страх.

Проблем у оваквим бајкама виде они који сматрају да овакве приче непотребно трауматизују децу, кварећи им радост срећног детињства. Бајке се виде као најранији промотори насиља и политички некоректних сексуалних стереотипа. Пишу се нове бајке или се старе мењају како би постале прихватљивије. У ревидираним текстовима принц пољупцем из стогодишњег сна буди другог принца.

Мала деца су наивна, што значи да верују да су сви људи исти као и они које виђају у својој породици и окружењу – добри, пуни љубави према детету и добронамерни. Како је детињство припрема за одрасли живот, развојни задатак је превазилажење ове наивности. Једна од главних функција бајки је да подуче дете да се спољашни свет разликује од његове заједнице, да га припреми да у спољашњем свету постоје опасности с којима се и оно једног дана може суочити. А да би се то постигло, у бајкама мора да постоји зло, а затим борба добра и зла у којој добро на концу побеђује.

Два су главна момента који спречавају да деца буду трауматизована бајкама. Први је емоционална катарза коју доноси победа добра као обавезни срећни крај уграђен у бајку. Други је што се бајке читају у сигурности – док је дете у крилу или загрљају одрасле особа која га воли и штити. Бајке омогућују детету да се развија, да из фазе незнања и потпуне наивности пређе у следећу развојну фазу у којој прихвата постојање лошег и злог. Да ни та следећа фаза није крај развоја, најбоље видимо код оних одраслих који се и даље управљају уверењем да правда и љубав владају космосом и да увек на крају побеђују.