Пред нама није један, већ десетине Гордијевих чворова

Гордан Михић (76) аутор је сценарија за 47 играних филмова, 18 ТВ серија, осам драма и девет позоришних дела. Посебно се памте: „Сиви дом”, ,Самци”, „Камионџије”, „Горе-доле”, „Заборављени”, „Туђа Америка”, „Црна мачка, бели мачор”, „Танго аргентино”, „Дом за вешање”, „Кад будем мртав и бео”, „Балкан експрес”, Дневник увреда”, „Варљиво лето 68”, „Срећна Нова 49” и „Механизам”.

Био је новинар, а потом редитељ, па професор драматургије на Академији драмских уметности у Београду и наш је најнаграђиванији сценариста. У браку с глумицом Вером Чукић има ћерку Ивану, глумицу.

Михићево животно дело –ТВ серија „Огњиште”, од 80 епизода, написано пре неколико година, још чека реализацију на РТС-у.

Шта је „Огњиште”?

„Огњиште” је, како стоји у рецензији Редакције играног програма РТС-а, капитално дело о стварању српске државе током 19. века – од Првог српског устанка до Мајског преврата. То је слика и душа једне велике, бурне епохе, коју су створили: Карађорђе, Милош Обреновић, Гарашанин, Вучић-Перишић, кнез Михаило, Александар, Вук, Доситеј, Јован Ристић, прича чији су јунаци, између осталих, и Виктор Иго, Гете, два руска цара, Фрања Јосиф, Фридрих Енгелс, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јосиф Шлезингер, бројна тршћанска дијаспора...

Како је могуће да није било новца или воље за такав ТВ подухват?

Моје је било да се прихватим тог огромног посла и да га завршим до краја, све остало није у мојој моћи. Требало је наћи драмску окосницу за збивања од 100 година и ту су се моје снаге, можда, превише исцрпле, па нисам могао да учиним ништа за реализацију пројекта.

Али, други су „имали снаге”, јер за то време је, како сте недавно изјавили, снимљено осам других серија, са више од 150 епизода. И шта сад?

Остаје ми очекивање да ће ново руководство РТС-а променити овај ток ствари. Ваљда ће, у медијском простору, коначно, поред бујице турских серија, доћи на ред и српска историја.

Којом причом уводите гледаоце у„Огњиште”?

Оквир целе приче је животни пут Аксентија Аксе Вишњића, сирочета, вршњака века, који проживљава, на свој начин, све велике, бурне, преломне догађаје, у којима више пута страда – диже се из пепела да би несмањеном снагом наставио да помаже свом роду. Ту је и неколико бурних љубавних прича, рођених у предасима ратова, буна, Револуције 1848...

Коме бисте поверили режију?

Режија је већ поверена Марку Маринковићу, који је завршио све припреме, па чак и три пута био на корак од реализације...

Ко би, по Вашем мишљењу, требало да игра главну улогу?

Редитељ и ја смо се били одлучили за Војина Ћетковића. Али чекање се толико одужило да ће он, можда, на крају играти улогу свог оца.

Колико сте усценарију серије поштовали историјске чињенице?

У потпуности.Пет пуних година, пре писања, проучавао сам историјске књиге, мемоаре, часописе, сведочења, новинске извештаје из тог времена, одлазио у музеје, трагао за скривеним детаљима, учио о обичајима, свадбама, свакодневним стварима, јелима те епохе, играма, спортовима, ношњи, песмама, литератури... Све је засновано на историји, а романескни ток радње је, наравно, смислио писац.

Да ли нам „Огњиште” даје и неке одговоре на вечита животна питања?

Страх ме је од тога колико сличности има са нашим ондашњим и садашњим верама, надама, заносима, жртвама, страдањима, губицима, временом у коме све виси о концу, правдама и неправдама великих сила, са узлетима и падовима, губицима читавих генерација и сталном надом о почетку препорода... Дакле, питања су иста, а да ли се помаљају, на обзорју, прави одговори – видећемо.

Да ли сте задовољни животом у Србији?

Бити задовољан је, у оваквом времену, просто немогуће. Хиљаде је клипова у нашим точковима и треба много, много рада, зноја, суза и чврсте вере да се ток наших судбина покрене набоље. Уз све наше невоље, уз нас промиче и библијска сеоба народа, погођених бедом и ратовима, река људи, жена и деце којима треба помоћ и утеха...

Шта би требало учинити да нам буде боље?

Потпуни преокрет у схватању озбиљности ситуације. Пред нама није један, већ десетине Гордијевих чворова.

Које државне одлуке подржавате...

По ономе што гледам на телевизији и читам у новинама, колико-толико се смањује незапосленост, некако су – бар у почетној фази – решени случајеви огромних губиташа, попут Железаре, Јата... Нема инфлације, граде се аутопут и коридор, смањују се трошкови буџета...

...а које критикујете?

Недовољна је брига о квалитету, односно, опасности од оног што једемо и пијемо, поражавајуће је одсуство праве контроле ђубрива за усеве и отрова којим се прска воће и поврће, гура се под тепих одговорност оних који загађују реке и језера... Жао ми је, такође, што влада, обузета економским проблемима, нема времена или се устеже да се оштро обрачуна са стравичним шундом, који све више осваја медијски простор, загађен до неподношљивих размера. Ако се плаше забране, ту је драстични порез, о коме се увелико прича, али никако с њим да се крене.

Колико сте задовољни постигнутим?

Није време да се прича о личном незадовољству док стотине хиљада миграната у крајњем очајању пролазе поред нас...

Шта, као уметник, па, подразумева се, и визионар, видите на хоризонту Србије?

Битније је шта виде генерације које тек почињу радни век, затим они пред којима је још много до пензије, шта виде родитељи чија су деца отишла у свет да потраже посао.

Шта вашем животу даје смисао?

Породица и рад.

-----------------------------------------

Какав би наш пут био без вере

Колико Вам значи вера и зашто?

Ако мислите на религију, ја сам верник. Слава ми је Свети архангел Михаило. Ако мислите на веру у смислу живота – какав би био наш пут без ње?