Ко плаћа рачун

Пријем неког уметничког дела одређује однос вредности које оно носи и шири друштвени контекст у којем дело настаје.

Свакако сложени односи дела и контекста, уметника и друштва, нису ништа ново, познати су током целе историје уметности.

Контекст западноевропске уметничке и интелектуалне сцене од 1950. до 1967. године значајно је одређивала институција названа: Конгрес за слободу културе, иза које је стајала ЦИА и којом је руководио Мајкл Џоселсон, њен агент. Конгрес за слободу културе имао је своја представништва у 35 земаља, сопствену Агенцију за вести и публиковао је чак 20 часописа нудећи културној елити интелектуалну платформу.

Управо овом темом бави се књига: „Ко плаћа рачун –- ЦИА и култура у хладном рату” (Who paid the piper? The CIA and the Cultural Cold Wар), ауторке Франсис Стонор Саундерс.

Изузетно богата чињеницама и прецизно осликана на 500 страница, књига показује како је ЦИА више од 20 година директно утицала на културни живот Запада користећи културну продукцију: офанзивно, оснивањем и субвенционисањем новина, часописа, књига, конгреса и семинара, уметничких изложби, концерата и додељивањем јавних награда.

Циљ рада Конгреса био је да креира културни контекст у коме се америчка уметничка сцена прихвата као слободна и „ослободилачка“, посебно у културним и интелектуалним круговима, који су после Другог светског рата били значајно наклоњени левичарским идејама. За то су коришћене суптилне методе, не да би се растуриле левичарске групе, већ да им се „пружи подршка”, уз истовремено дискретно надзирање и каналисање њихових активности.

Кадровску политику Конгреса за слободу културе водила је ЦИА у сарадњи са енглеском службом МИ6. За прављење уметничких програма био је задужен Николас Набоков, а финансијска подршка текла је преко „Фарфилд фондације”.

Сви који су у том периоду били „неко”, објављивали су у часописима и периодици које је финансирао Конгрес: Жан Кокто, Гертруда Штерн, Хана Арент, Игор Стравински, Карл Јасперс, Бенедето Кроче и многи други. Математичар и филозоф Бертранд Расел био је једно време и почасни председник Конгреса, све док није критиковао нуклеарно наоружавање САД. После тога морао је да поднесе оставку, јер о свему се могло писати само ако се САД не приказују у негативном светлу!

Од сликара, посебно су биле форсиране присталице апстрактног експресионизма: Марк Ротко, Џeксон Полок, Дејвид Смит.

Ауторка књиге „Ко плаћа рачун (ЦИА и култура у хладном рату)“, претпоставља да већина уметника није знала ко стоји иза Конгреса. Наравно, овим се отварају многа питања, између осталих: колико су уметници и интелектуалци дужни да знају, односно колико су одговорни за контекст у који су доспели?

Када је 1967. године дошло до серије раскринкавања и јавних скандала, ЦИА је престала да финансира Конгрес и сви програми су угашени. „Колико је све ово било легитимно”, пита ауторка књиге, да се „помоћу тајних активности из иностранства утиче на процес интелектуалног отварања и слободе мишљења?”. Анализом тог периода књига се и завршава.

Али, да ли се и амбиција администрације САД гашењем Конгреса у „борби за дух људи” у друштвима у транзицији завршила 1967. године?

Слабљењем „гвоздене завесе”, посебно падом Берлинског зида, актуелизује се потреба за креирањем уметничког и интелектуалног контекста друштава из такозваног источног блока.

Да је ово тачно сведочи и текст из закључка истраживања Успешна дипломатија, (Културна дипломатија, Балканкулт, Београд, 2003.) Синтије Шнајдер, дипломате и некадашње амбасадорке САД у Холандији и члана Међународне групе за Балкан.

„Историја културне дипломатије хладног рата доказује не само моћ америчке културе, већ и способност владе Сједињених Држава да је искористи. Можда је сазнање да је ЦИА финансирала неке културне активности у Европи бесповратно нарушило сећања на концерте, изложбе и журнале педесетих и шездесетих година. Наведени примери сведоче о томе да дипломате САД, као и припадници невладиних организација, разумеју критеријуме успешне културне дипломатије...”

Циљ и методи су исти као и у случају Конгреса за културну слободу. Покрећу се и финансирају новине, часописи, изложбе, концерти, конгреси, семинари с намером да се креира друштвени контекст и вредносни судови. Формира се „уметничка и интелектуална елита”, опет опседнута идејом нових објашњења естетских и политичких кретања! Само, овај пут није реч о „левичарима” већ првенствено о „мондијалистима” и интересним групама постављеним у контекст планова администрације САД. Финансијски аспекат углавном је препуштен „великом филантропу” из САД.

Сведоци смо да Србија није била изузета од ових утицаја. С обзиром на геостратешки положај, наше друштво било је и остало предмет наглашеног интересовања „донатора”.

Током деведесетих година подржана и усмерена „уметничка и интелектуална елита“ није остварила директан утицај на ширу друштвену структуру, али мора се признати да је њен утицај на „уметнички и интелектуални” контекст, а делимично и политички, био и још увек јесте значајан.

Можда управо анализом тог утицаја можемо јасније сагледати позадину одређених унутрашњих тумачења група и појединаца поводом отимања Косова.

Председник Балканкулт фондације