Поп-иконокластици у акцији

У четвртак, 7. фебруара, педесетак чланова клерофашистичке организације „Образ” упало је у београдску галерију „Контекст” да спречи отварање изложбе радова младих уметника с Косова. У нападу праведничког беса том приликом су на комаде исекли једну половину контрoверзног диптиха Дрена Малићија, названог „Лицем у лице”.

На том својеврсном постмодерном пастишу (изведеном у препознатљивом маниру чувених портрета Ендија Ворхола) суочени су, с једне стране, Елвис Присли, представљен у гламурозној визији baby-face десперадоса с бриљантином у коси и два пиштоља у рукама, и с друге, један локални одметник и герилац, истински десперадос застрашујућег изгледа – Адем Јашари.

У овом пре еклектично-естетичком него строгополитичком делу, које духовито суочавајући глобално и локално, блештавост спектакла и тврду, гадну стварност – прича причу о дубокој подвојености нашег света и наше перцепције уједно, нема заиста ничег што би изазвало било чији бес. Барем не у Србији, то јест – Елвис ту пуца на Адема и Адем на Елвиса и тај круг је потпуно затворен и суштински непробојан – само кад би језик којим се аутор служи, надасве иронично интониран, био иоле разумљив нашим вајним бранитељима срБства.

Међутим, он то није.

Наравно да није.

Обрушивши се на овај нео-попарт рад, ти нови поп-иконокласти, иако ничим изазвани, одважно су стали у одбрану свих наших вредности (с којима нема зезања!) и тиме заправо само још једном демонстрирали своју пословичну неспособност да разумеју и сваре било коју иоле комплекснију поруку. Иронија се, по ко зна који пут, пред нашим очима сударила с апсолутном неспособношћу да се иронија разуме.

Не зна човек напросто да ли да се смеје или да плаче.

Оно што је уследило било је предвидиво, готово досадно. Полиција је млитаво ухапсила пар „изгредника”, издала је потом и некакво на силу састављено обавештење, изложба је промптно затворена, а извештаји о овом догађају пропраћени су уобичајеном баражом „мишљења” и „коментара” по сајтовима већине наших медија на Интернету.

Не би се, дакле, наша пажња на свему томе задржала дуже од дана или два да на сајту дневног листа „Press”, међу свим тим ужареним реакцијама на текст о овом догађају, своје мисли није забележио и човек потписан као Марко. Ево његових (изненађујуће потресних) речи:

„...знам боље од вас ко је јасари, због тога сам и отисао на излозбу у нс... био сам 1998. тамо и гледао како му гори куца и био јос дуго на КиМ до јула 1999...е да само знате цега је све било и ста смо радили…био сам напаљени клиња са пуском у руци, ал јебига то је зивот, бог це ми судити, а сада цу пре преко гране (сто и вама саветујем)…”

Читаво ово неславно искуство с пропалим покушајем да се млада косовска уметност представи београдској публици одједном као да је захваљујући наведеним речима добило додатни смисао. Ако је циљ нове уметности да подстиче на дубоко, суштинско преиспитивање задатих вредности, онда се ова несуђена изложба – баш као и „уништени” рад Дрена Малићија – може прогласити апсолутним успехом. Практично – бомбом. Јер, очито је било неопходно да се она догоди (тј. не догоди) како бисмо дошли у прилику да прочитамо једну овако несвакидашње искрену, недвосмислену исповест и дубоко покајање човека који, за разлику од свих тих силних мега-Срба, дежурних мрзитеља, хукача и хулигана, има неоспорно искуство из прве руке. Оног који је заиста био тамо. Који зна о чему прича, јер је својим очима видео шта се све на Косову радило током деведесетих, и коме управо непрестани страшни ехо тог искуства не да мира све до дана данашњег. Таква једна исповест, у модерној Србији, оваквој каква је од непроцењиве је вредности.

А што се поменутог, „уништеног” дела и његовог аутора тиче, истина је да они овим ништа нису изгубили – напротив. Наивни су сви ти момци из „Образа”, бескрајно наивни, и то је оно што не пропуштају да нам покажу у свакој могућој прилици. А требало би (ваљда) да знају: уметност се не уништава лако.

Уметници већ одавно нису заинтересовани за усахлу и преживелу идеју глорификованог оригинала, Једног и Јединог, уметност је прихватила изазов cut&paste мултипликације. а ни равноправно укључивање случајних па чак и оваквих, насилних интервенција у свеукупност уметничког дела није јој страна, напротив. Осим тога, провокативност и конфронтација су њено основно средство комуникације. Зато се и може тврдити да је „Образ”, овим, заправо неправедно насанкан, и то по принципу: „Ко се задњи смеје...”. Иако се бојим да наша шовинистичка омладина (уредно распоређена по друштвеним клубовима попут „Образа”, „Двери”, „Светог Јустина Филозофа” и другим сличним „омладинским” и „студентским” организацијама) никад неће бити у стању да разуме ко се то и зашто, с каквим мотивима, њима овако подло поиграо!

Рад Дрена Малићија овим се вешто придружио читавом низу сјајних уметничких дела на која је извршен или барем покушан „атентат”. Ниједно никад није пало у заборав. Аутор тиме може свакако да се поноси, али никако не би требало да пропусти да се, на овај или онај начин, уједно и захвали „Образу” на помоћи. Управо ће захваљујући њима и њиховој неочекиваној накнадној интервенцији, његово дело, кад једном буде закрпљено, само додатно добити на вредности, значају па и – зашто да не – цени... И то је оно најсјајније од свега. Јер, треба увек имати на уму необично прецизну изјаву Ендија Ворхола (чија је целокупна филозофија, уосталом, и инспирисала ову „спорну” слику): „Art is anything you can get away with!”