Да се „види и чује” стандард за јавна окупљања

Слобода јавног окупљања нема још развијену традицију у нашој средини, за разлику од многих других европских земаља, где је та слобода дубоко укорењена у демократској традицији.Присетимо се, на пример, Француске, где је закон из давне 1881. експлицитно предвиђао да су „јавна окупљања слободна” те да се „могу одржавати без претходног одобрења” – што је практично значило да их је потребно само најавити. Закон из 1907. укинуо је и ту најаву и од тада се јавна окупљања, какав год би њихов повод, могу одржати без најаве.

Србија је, међутим, средина у којој све до средине деведесетих година прошлог века заправо нису постојала редовна, толерисана мирна јавна окупљања, поготово не она с порукама које су биле за појединце из власти и/или за ширу јавност непопуларне. Може зато да буде донекле разумљиво што још постоји неразумевање суштине овог људског права, што се законски прописан систем пријаве у пракси претвара у компликован систем добијања разних дозвола, што је често непознавање основних стандарда који ту слободу регулишу.

На питање шта смо то пропустили да кроз вишедеценијску праксу одржавања јавних окупљања развијемо, одговор је најлакше пронаћи у већ поменутим међународним стандардима, међу којима се као најинтересантнији и најкомплекснији издваја „да се види и чује” стандард.

Јавни скупови се одржавају с циљем изражавања заједничког става, ради преношења неке поруке учесника некој посебно циљаној особи или организацији, али и јавности, институцијама, медијима. Дакле, као опште правило, јавним скуповима се мора омогућити да их „виде и чују” они којима су намењени, у чему се и састоји поменути стандард. Место је један од кључних аспеката слободе окупљања. Привилегија организатора да одлучи које место најбоље одговара сврси окупљања део је саме суштине слободе окупљања. Због тога свако јавно место треба да буде сматрано као погодно за окупљање, изузев ризичних објеката који су и иначе затворени за јавност. Окупљање на јавним просторима није ни друго ни више од рутинске употребе простора, јер је одавно признато да је коришћење јавног простора за окупљања легитимно, као и за било коју другу сврху, саобраћај, трговину, уметност. Штавише, сврха окупљања често је уско повезана с одређеним местом и слобода окупљања укључује право на окупљање на месту где се они који се окупљају могу видети и чути („sight and sound”) у односу на циљани објект. Препорука Венецијанске комисије Србији из 2012. године јесте да се бланко забрана на окупљања у близини владиних институција и дворишта избрише, а да се управљање сигурносним ризицима препусти надлежним службама за спровођење закона. Како сви јавни простори треба да буду отворени и доступни за потребе одржавања скупова, службено означавање места погодних за скупове неминовно представља ограничавање јавних места која се могу користити за окупљања.

Ограничење јавних окупљања не сме да се базира на садржају порука које се неким скупом желе пренети. То је посебно неприхватљиво ако се мешање у право на слободу окупљања заснива само на основу става појединог органа власти у погледу основаности одређеног протеста.

Важно је свакако напоменути да ће се догађаји чији је циљ јавно позивање на рат, подстицање мржње према расним, етничким, верским или другим групама или који имају друге, очигледно насилне сврхе сматрати незаконитим и да ће њихова забрана бити оправдана у светлости захтева за усклађивање слободе окупљања с другим људским правима, укључујући забрану дискриминације.

Тај стандард такође значи да мирне контрадемонстрације треба да се одрже тако да њихове поруке буду видљиве онима против којих демонстрирају. Али, право да се одрже контрадемонстрације не може ићи дотле да се онемогући право да се одрже иницијалне демонстрације. Штавише, ако контрадемонстрације управо теже да онемогуће главне демонстрације, дакле да спрече вршење права других лица, оне се више не могу сматрати мирним и у том случају не уживају заштиту намењену мирним јавним окупљањима.

Нису, међутим, само институције те које треба да „чују и виде” јавна окупљања; треба имати у виду да је то и право свих грађана. Ригорозна безбедносна контрола неких скупова, на пример, онемогућила је грађанима који нису били учесници да ипак буду присутни у време одржавања, тако да поруке организатора скупа практично нису биле довољно видљиве, осим у електронским и штампаним медијима.

Треба још додати да право на слободу јавног окупљања имају не само грађани већ и странци. Не би, наиме, смело да се као пракса примени забрана једној групи страних активиста којима у децембру 2014. није омогућено да одрже скупове планиране за 15, 16, 17. и 18. децембар уочи и током самита Кине и земаља централне и источне Европе у Београду. Коначно, ту лежи права суштина стандарда „да се види и чује”, а то је да је цена демократије и евентуална нелагодност коју домаће или стране власти могу да осете ако виде и чују њима намењене протестне поруке.

Институт друштвених наука, Београд