Гласање није једини проблем

После јулског састанка Савета министара спољних послова држава чланица Европске уније, изгледа да је ЕУ одлучила да се активније укључи у процес решавања будућег статуса Косова и Метохије. То је показала и именовањем свог представника у тзв. тројку (ЕУ, Русија и САД) чији је задатак да омогући лакши ток преговора Београда и Приштине. Улога тројке требало би да буде улога неутралног посредника, што би требало да значи да у наредном периоду неће предлагати никаква решења за статус Космета.

Иако почетак преговора тек предстоји, често се у иностраним медијима могу наћи оцене да ће они и овог пута бити неуспешни, те да ће Приштина потом прогласити независност, што ће признати САД, а онда и низ других међународних актера. Хоће ли ЕУ или њене државе чланице појединачно бити неки од тих међународних актера? У досадашњем процесу решавања статуса Космета показало се да признавање независности није нимало лак чин, иначе би се он већ свакако одиграо. Унија је у претходним годинама југословенске кризе показала приличну немоћ своје заједничке спољне и безбедносне политике која је, додуше, деведесетих година XX века била тек у повоју. Данас, после готово петнаест година развоја те политике, не би било баш никаквог оправдања за још један неуспех. Међутим, евентуални једнострани потези појединих држава чланица могли би довести у питање ову иначе крхку политику. Зато је сада необично важно за ЕУ да покаже јединство приликом решавања овако компликованог проблема који се одиграва, такорећи, у њеном дворишту.

Досадашња активност ЕУ по питању Космета огледала се углавном у помоћи економској обнови и развоју. Такође, ЕУ је формирала два тима чија је улога да припреме терен за будуће мисије ЕУ и међународне заједнице на Космету.

Са друге стране, ЕУ никада није усвојила такозвану заједничку стратегију о западном Балкану или о Србији, инструмент који јој је на располагању када је у питању географска област од великог заједничког интереса за њене државе чланице. Овакав инструмент, који постоји на пример за Русију или Медитеран, омогућио би чланицама ЕУ да на основу њега усвоје неку одлуку квалификованом већином, уместо једногласно, што је иначе правило у области заједничке спољне и безбедносне политике. На пример, ЕУ би могла квалификованом већином да усвоји тзв. заједничку акцију којом би на Космет упутила планирану мисију. Није, међутим, само начин гласања проблем код упућивања поменуте мисије. ЕУ пре свега жели да ову активност спроведе после претходног договора у Савету безбедности УН. Да није такве жеље за усклађивањем ставова са осталим међународним актерима, Унија би евентуално могла са Србијом да потпише међународни споразум о упућивању мисије на Космет.

Европској унији би много теже било да евентуално усвоји тзв. заједнички став о признавању независности Космета. Овакав став би морао бити усвојен једногласном одлуком држава чланица, с обзиром на то што нема заједничке стратегије нити било које друге одлуке која би се само спровела овим ставом. Може ли 27 држава чланица постићи једногласност када је реч о овако спорном питању? Теоријски гледано, шанса увек постоји, посебно уколико се има у виду чињеница да не морају баш све државе чланице да се изјасне у прилог таквој одлуци. Наиме, један број чланица могао би да остане уздржан, а да се одлука ипак усвоји. Те уздржане државе, међутим, морају заједно да чине групу држава са највише трећином или 115 пондерисаних гласова. Уколико би се прешла та трећина, одлука не би могла бити усвојена. Да би се одлука усвојила квалификованом већином, потребно је да за њу буде дато 255 од укупно 345 гласова, као и да за одлуку гласа већина држава чланица. Додатно, свака држава чланица може захтевати да се провери да ли дата већина представља државе чије становништво чини 62 одсто укупног становништва ЕУ.

У Савету ЕУ Немачка, Велика Британија, Француска и Италија имају по 29 пондерисаних гласова, Шпанија и Пољска по 27, Румунија 14, Холандија 13, Грчка, Чешка, Белгија, Мађарска и Португал по 12, Шведска, Бугарска и Аустрија по 10, Словачка, Данска, Финска, Ирска и Литванија по 7, Летонија, Словенија, Естонија, Кипар и Луксембург по 4, Малта 3 (укупно 345 гласова).

На крају треба напоменути: пракса међу државама чланицама ЕУ је да се и по мање важним питањима најпре покуша изградити консензус, а да се на "прегласавање" прелази само у крајњој линији.

У складу са бројем гласова и специфичним интересима које свака од држава чланица ЕУ има, треба оставити српској дипломатији да, уколико за то буде било потребе, покуша да обезбеди барем уздржавање једног броја чланица Уније. У међувремену, у предстојећим преговорима све снаге треба усмерити ка изналажењу решења за будући статус Космета које ће бити прихватљиво и за Београд и за Приштину, те на тај начин осигурати европску перспективу читавом региону.