Долазак Турске

Скоро у последњи час, Турска је прошле недеље пружила Европи руку и спасла Набуко, европски гасовод, који је требало да буде доведен у питање руским десантом гасом на Балкан, недавно у Бугарској.

Идеја је да Набуко пропусти у Европу гас из Ирана, Туркменије, Азербејџана и Казахстана, укидајући упућеност тих земаља на обавезни транспорт кроз Русију. Гасовод би финансирале фирме Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Турске (прикладно траси проводника). Међутим, отегли су се били преговори о пројекту, учешћу и условима, чиме је Москва подстакнута да обесмисли Набуко.

„Истоваром” руског транспорта на самом Балкану (Јужним током у Бугарској), Набуко је требало да постане неисплатив. Осим тога, руски гасовод има и далекосежан политички циљ – да Москва врати утицај на „западни Балкан” у тренутку с највећим изгледима за успех, пре него што Европа и Србија могу да превладају трауму поремећених односа.

„Логично заокруживање ЕУ” могло би се отегнути, у прилог потенцијалу нестабилности „необухваћеног простора”, који би понудио време и прилику да се у процес умеша Русија.

Набуко пролаз отворен је одлуком Анкаре да Европљанима уклони препреку својих „техничких резерви”, мотивисаних не техничким колико политичким разлозима. Ови други, тичу се, дабоме, велике жеље Турске да се прикључи Унији и неспоразума Анкаре највећма с Француском, укопаном иза „јерменског бастиона” као политичке препреке.

Питање је, међутим, колико ће још Париз издржати у бојкоту. Турска се намеће растућом геополитичком тежином свог положаја и утицаја, као изнова стабилизовани контролор Босфора и Дарданела, али овога пута у форми моста који се не може заобићи у пропуштању енергије Каспија у Медитеран.

Уз то, Анкара није усамљена у свом региону. Иза Турске маршује породица рођачких народа и држава којима је такође потребан Запад, у уверењу да их Европа сада може спасти стања у коме су изгубиле век непримећене. Све док на њихово постојање (Азербејџана, Казахстана, Узбекистана, Туркменије…) није скренула пажњу глад за њиховим гасом и нафтом.

У једанаест ратова Русија и Турска су 44 године водиле борбу за Црно море и Кавказ, да би распад Совјета на крају више комодитета у том простору оставио Турској него Русији. Али Анкара и Москва нису из тога изашле с набојем новог отвореног непријатељства. Зрелије за своје историјско искуство, усрдно су се латиле изградње конструктивнијих односа, корисних за суживот у верски и етнички шароликом региону.

Турску је то учинило и партнером Русије, без обзира на то што је у исто време и „кандидат-приправник” Европе. Мост је утврђен на рачун Оџаланових Курда и Дудајевљевих Чечена сецесиониста, који су на обе стране остављени без подршке.

Трећи проевропски аргумент Турске јесу њене рехабилитоване везе са Америком, рекло би се, важним „адвокатом” при „комисији за пријем” у Европу. Односи Анкаре и Вашингтона „реновирани” су тек после не малих искушења, након отказа Турске у аутоматизму савезништва из времена хладног рата. У тренутку агресије САД на Ирак, Америци су ускраћене услуге турске авиобазе. Заузврат, САД су биле против идеје да Турска крочи трупама у ирачки део Курдистана, а оданде је изложена нападима курдских диверзаната.

За тренутак се учинило да две земље срљају у срозавање још и последњег узајамног поверења.

Турска, подељена протестима секуларних и својих верски оријентисаних грађана, сјединила се у захтеву да се Курдима који су упадали из Ирака одговори „како треба”. Али „како треба”, значило је развалити по савезницима САД на северу, у ретко стабилизованом подручју Курдистана.

Може ли Вашингтон стећи савезника у Ираку, а и сачувати Турску, савезника у НАТО-у? Суочена с дилемом, Америка је одлучила да проба. Могућно је да је тиме Анкари дефинитивно отворила врата Европе. Турска са толико предности ниједној страни није излишна.