Србија може да производи електро и дизел возове

До 2000. Холдинг корпорација „Гоша“ била је главни ослонац ЈЖ у развоју и производњи свих врста путничких вагона, са климом и без, врхунског дизајна и осталим атрибутима комфора за брзине 160 км/ч и 200 км/ч. Шинобуси и један успешан развој електромоторног воза (ЕМВ) били су од значаја за превоз путника. Нажалост, осим прве гарнитуре ЕМВ, европског квалитета, није било производње јер су увезени из Риге!?

Деценију и по није направљено ново домаће шинско возило. Нови власник „Гоше“ Шинска возила, ЖОЦ Словачка, мења производни програм и отвара шесту српску фабрику теретних вагона, а држава увози ЕМ и ДМВ, као и трамваје, са техн. проблемима, који су далеко од расположивости 95 одсто у експлоатацији!?

Железнице Србије (ЖС) имају савремене путничке вагоне за брзину до 200км/ч, произведене у „Гоши“, али немају такву пругу.

Договором двеју влада, отпочела је израда пројекта изводљивости пруге мешовитог саобраћаја за брзине 200 км/ч од Београда до Будимпеште. Кинези дају рок градње од две године. Проћи ће две и по године до завршетка пруге, што је довољно за израду првих серија ЕМВ. Прилика да путничка кола „потрче” по пројекту 200 км/ч!

Али, како до домаћих ЕМ и ДМВ...?

Генерални директор ЖС и председник ХК „Гоше“ су још у септембру 1997. потписали „Протокол о намерама градње ЕМВ за градско-приградски саобраћај“. Институт саобраћајног факултета БУ тада је прорачунао потребу за 100 гарнитура ЕМВ за наредних 10 година. Изградња је тада поверена конзорцијуму домаћих произвођача, научних установа, банака. Носилац производње био је „Гоша“. Возови би се градили на основу претходно изабраног савременог иностраног решења, уз учешће партнера путем лицитације, кроз трансфер знања минимум 51 одсто.

Био је то важан догађај за ЖС и посусталу српску индустрију. Уместо посла на сложеном, еколошком, производу, добили смо рат и бомбардовање. Сви развојни капацитети и искусни кадрови били су на високом нивоу спремности. Они су израдили елементе „Протокола“ као базног документа, изглед са техничким описом на основу којих се може наставити даљи рад на овом стратешком пројекту са пажњом државе, као „Кончар” код Хрвата!

Који су пројекти ЕМВ, односно фамилије (под)пројеката ЕМВ данас потребни?

Базни пројекат је регионални ЕМВ за брзине до 160 км/ч. Из базног се извлаче стандардизацијом пројекти слични по конструкцији за градски-приградски воз за 120 км/ч и под посебним условима интерсити воз за 200 км/ч.

Ко има градски ЕМВ сматра се да је освојио 75 одсто ДМВ.

Количина лаког, робусног, градског ЕМВ-120 повећала би се завршетком београдског железничког чвора.

Како извести ове пројекте и које би предузеће у Србији могло бити носилац производње?

Ако то није ЖОЦ „Гоша“ ШВ, требало би наћи ново решење. Подржављење једне од шест српских железничких фабрика („Гоша“, Желвоз - Смедерево...), већина у стечају, не би било јерес данашњој економској политици!?

Развој може успети ако ЖС прихвати да буде привремени носилац-покретач пројекта, док се не окупе искусни пројектанти, којих има у Србији. Нема их довољно ни у ЖОЦ ШВ „Гоша“, али зато има све техничке услове за израду ЕМВ, те кадровским решавањем може бити носилац производње?

Без уговора са страним партнером нико неће окупити инжењере у пројекту. СЖ и Конзорцијум, уз помоћ владиних институција, треба да покрену замајац ЕМВ ка циљу, као свака земља у суседству. Нећемо, ваљда, дозволити да нам уместо ЖС превозе путнике ЕМВ са ознакама ХЖП, МАВ!?

Бивши председник ХК „Гоша“