Сажаљење

Један од начина на који се дефинишу људски односи јесте према начину на који једна особа реагује на оно што се догађа другој особи, поготово на оне ситуације које друга особа оцењује као важне. То се тиче и емоција јер се оне појављују онда када је важно: када је ситуација оцењена као позитивно важна – реакција су пријатна осећања, а када је негативно важна – реакција су непријатна осећања.

Када се неко налази у ситуацији због које се осећа лоше, непријатно, тада на основу емоционалне реакције других који знају за његову ситуацију може да закључи какав је њихов однос према њему као особи. Уколико су други равнодушни, не показују ни саосећање ни антипатију, особа закључује да другима није важна, да други према њој немају пријатељски, али нити изражено непријатељски однос. Уколико други реагују задовољством, тада особа закључује да други имају непријатељски однос антипатије, противосећања.

Уколико други изражавају да им је жао што се особа налази у неповољној ситуацији због које се лоше осећа, они јој показују да им је она важна и да им је важно како се она осећа. Тако изражавају пријатељски однос према особи.

Уколико је реч о људима који су већ повезани неким јаким позитивним емотивним везама, било да су блиски рођаци, партнери, пријатељи, то је сасвим разумљиво – али како долази до тога да неко саосећа са болом људи које не познаје или за чију несрећу је само чуо?

Да би неко могао да саосећа са људима које не познаје, мора да их доживи као људе који су исти као што је он сам или као они људи које воли. Тада се са њима ментално поистовећује, идентификује, или их поистовећује са онима које воли. Зато када људи у несрећној судбини туђег детета виде могућу судбину свог детета или унука, њихови ментални процеси обрађују обе менталне представе, што се сабира у доживљај снажне емоције. Како су емоције покретачи – што и јесте дослован превод ове латинске речи – снажна емоција подстиче особу на неку акцију помагања ономе са којим саосећа.

Познато је да многа примитивна племена своје припаднике сврставају у људе, а припаднике другог племена у нељуде. У поставци „ми” и „они”, племенски закони штите само нас, припаднике племена, а не односе се на њих – припаднике другог племена. Напредак цивилизације може да се утврди према тома у којој мери припадници једне заједнице имају пријатељски однос према оним другима које не познају. Што је већа разлика између две заједнице, већа је препрека за поистовећивање, саосећање и солидарност.

Онај који саосећа, који сажаљева, тиме изражава људску љубав према другима – агапе – што не значи да треба да отпише властиту љубав према себи и својима.