У царству чула и боје

Савремена уметничка продукција пројектована кроз галеријску праксу данас је веома разуђена, а да би се нове појаве на рецентној сцени јасно уочиле, издвојиле и пратиле, неопходни су велика професионална посвећеност, одређени афинитет, препознатљив програмски концепт и стратегија саме галерије. У томконтексту, Галерија „Звоно” је данас једна од успелих примера на нашој културној сцени.

Наиме, својим програмима у знаку афирмисања младих аутора заузела је упадљиву позицију активног профилисања нове уметничке сцене у 21. веку. У групи младих аутора које ова галерија промовише је и Симонида Рајчевић (1974); успешна пословна сарадња на релацији уметник – галерија у случају Рајчевић – „Звоно” очита је у сликаркиним (београдским) самосталним изложбама које су током протекле деценије реализоване у овом невеликом галеријском простору у Вишњићевој улици. Чинећи један упадљив помак ка умрежавању у сложени интернационални систем комуникације идеја, личности, догађаја и новца, „Звоно” је, такође, протеклих година у групи одабраних аутора представило и рад Симониде Рајчевић на сајмовима уметности у Бечу, Келну, Москви.

Уметнички концепт Симониде Рајчевић фундиран је у поетици нове слике и њеним неоекспресионистичким токовима. Вера у сликарски чин и сам процес цртања и сликања потврђена је у новом раду Snakewall, монументалној зидној инсталацији специјално пројектованој према габаритима „Звона”. Овај цртеж-слика на платну, као непрегледан фриз прати и покрива зид галерије од пода ка плафону и својом визуелном и енергетском тензијом готово да физички осваја простор и сугерише његову амбијенталност. У лавиринтском току сцене пратимо фрагментисане сегменте композиције у којима цртачко ткиво фигурације пресецају црно-бели експресивни записи графита. Цртежом су скицирани пасажи људске телесности притиснути пожудама, страхом од прагреха, казне и алијенације.

У другом делу овог змијоликог тока барокизирана раскош пиктуралних вредности црвене боје прераста у жестоки дијалог различитих меморијских кодова. Очито, сликарка своју упоришну тачку овога пута налази у дијалогу кардиналних примера из историје уметности и савременог уметничког дискурса. Наративни ток се одвија између скица за велику историјску композицију старог мајстора микеланђеловско-рубенсовско-елгрековског узора и конвулзивних својстава хиперконзумне цивилизације 21. века. Уз цитирање еротских кадрова из познатих филмова, ово ослушкивање различитих времена развија се до тачке високог драмског набоја.

У различитим цитатним тачкама познатих иконографских образаца субјективног и историјског сећања сликарка, заправо, прати ток унутрашњег времена и/или ритма. Стварајући сопствени уметнички Вавилон у раду Snakewall (Змијски зид), Симонида Рајчевић фокусира вечне теме – ослушкује различите кодове времена, архетипове Ероса и Танатоса као и њихово трошење и заборав, а то јесу феномени које свака генерација кодира на свој језик-време. И сам назив поставке Snakewall садржи вишезначне конотацијеу којима су митска хронологија и однос Бог–Човек и сакрално–световно трансферисани у домен императива времена сада и овде и његових побрканих значења и брзина. О транспоновању одабраних мотива у импресивне визуелне целине писала је за ову поставку Данијела Пурешевић. У раскошни сликарски таленат Симониде Рајчевић уверићете се одласком на изложбу.