Мрав зидар

Ненад Поповић, тражећи своје место на десници, потрчао је да брже-боље понуди „креативно” решење и подигне зид на граници са Македонијом. Истини за вољу, ово је типично за Србију последњих 20 година – од онога што у ЕУ не ваља, ти изабери најгоре могуће, а оно што ваља занемари. Иако вероватно и сам свестан колико је то решење (ако се уопште тако може назвати) наивно, он га ипак нуди. И у праву је професор Бакић, циљ је само један – позиционирање на (екстремној) десници пред изборе који нас чекају.

Пошто господин Поповић на ово не може да одговори, он бира да покуша да дискредитује професора Бакића и правда се слободом говора и избора. Не пада ми на памет да браним професора Бакића јер он то може и сам. Ипак, тешко је прећутати делове текста у којима се о избеглицама говори као о претњи по националну безбедност Србије и њен верски и културолошки идентитет.

Господин Поповић је још један у низу људи који изриче веома, дозволићу себи да кажем тако, бесмислене ствари. Дакле, он тврди (позивајући се на Милоша Земана) да су хиљаде људи који беже од исламских терориста из Исламске државе – потенцијални терористи Исламске државе. То звучи потпуно невероватно, да неко побегне од терориста да би и сам био један. Толико је невероватно да се може примити само код ксенофоба и расиста којима је и намењено.

Даље, господин Поповић опет износи тврдње којима логика није најјача страна. Избеглице нису имуне на неке од болести које се јављају у овом поднебљу, за разлику од локалног становништва. Ипак, у тексту се изражава бојазан од епидемије, ваљда како би се заплашили људи, а расистима дао још један аргумент.

Како је то културолошки и верски идентитет Србије угрожен проласком избеглица кроз Србију, то ни сам Поповић не може да објасни. У ствари, он не жели да објасни, он жели да то чују сви они које је поменуо (расисти, фашисти, ксенофоби, радикални десничари) и сутра у гласачку кутију убаце листић са његовим именом. Рећи тако нешто већ је и смешно, јер би исто било рећи да, на пример, стотине хиљада туриста у Грчкој (који се у њој често задржавају дуже него избеглице у Србији) прете да угрозе грчки културолошки и верски идентитет.

Познајем неке паметне младе чланове СНП господина Поповића. Махом су ми рекли да је њихов разлог да напусте ДСС био један – нису се слагали са екстремно десничарским политикама ДСС, савезима са Дверима и сличнима. Они су за Поповићем отишли јер су мислили да ће у питању бити партија економског десног центра. Шта ли они кажу на ово десно скретање? Можда су они очекивали да је идеја Ненада Поповића да буде мрав зидар, као онај у песми Десанке Максимовић, и сазида неку другачију Србију. Ипак, оно што је разлика између тог мрава зидара и Ненада Поповића јесте што Поповић очигледно, за разлику од мрава из песме, на нашем малом мравињаку не би саградио хиљаде врата. Он верује у зидове саграђене од расизма, дискриминације, ксенофобије и нехуманости.

Потпредседник Социјалдемократске уније