Европи треба душа, Европи треба Србија

Немачки Бундестаг је 20. фебруара расправљао о признавању независности Косова. У расправи је учествовао и Герт Вајскирхен, спољнополитички гласноговорник посланичког клуба Социјалдемократске партије. Преносимо најзанимљивије делове из његовог обраћања немачким посланицима.

Иво Андрић у свом роману „На Дрини ћуприја“ скицира, лаконски сведено, од чега пате једна са другом повезане судбине народа на Балкану, те каже да је од Запада на Исток у свакој тачки – деоба. Ових дана сведоци смо тешког рођења најтеже државне творевине новије европске историје.

Одувек је Косово било историјско бојиште политика идентитета. Ретко су се различити политички захтеви уједињавали око заједничких циљева, а често су се сукобљавали. До експлозија насиља је редовно долазило. Последице су биле страшне. Најскорији преокрет је био када је Слободан Милошевић Косово утерао у своју националистичку диктатуру. Институције Косова преживеле су само кроз илегалу.

Страшна времена прогона на етничкој основи отерала су стотине хиљада људи преко граница бивше Југославије, уништила пријатељства, поделила породице, уништила наду да ће заједнички живот икада више бити могућ.

Распадом Југославије настале су Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора, а сада и Косово. А шта је Србија? Демократски покрет је октобра 2000. ослободио самостално и без ичије помоћи Србију од Милошевића. Зоран Ђинђић и његова влада су после тога направили храбар корак у демократску будућност. Пратила их је мржња оних који су били суодговорни за крвопролића у претходним Југославијама. Креативно, неустрашиво и са посебном страшћу за разумне судове и потезе, борио се Зоран Ђинђић са својом владом да уведе своју земљу у Европску унију.

Не могу а да на овом месту не поменем како је Вашингтон био отписао Зорана Ђинђића и фаворизовао Вука Драшковића, и то у време када је Грегор Гизи преговарао са Слободаном Милошевићем.

Не могу да заборавим како је Зоран Ђинђић трезвено посматрао све и размишљао о свему, па чак и о томе за кога би његова смрт била корисна. Неколико дана пре но што ће бити убијен, Кристоф Цепел (социјалдемократа, члан Бундестага; прим. прев.) и ја разговарали смо са њим. Он нам је говорио о предодређености Србије да буде део Европе. Тада смо му обећали да ћемо радити на томе да Србија пронађе своје удобно и сигурно место унутар Европске уније.

Ја бих желео да говорим у име свих нас: у периодима настајања кризе могу да послуже за додатно убрзање. Национализам је додатно убрзао враћање у страшну прошлост. Оно што је сада регији западног Балкана неопходно јесте једно временско убрзање напред, у заједничку европску будућност у којој стари конфликти могу бити стављени под контролу.

Милошевић је дао знак за распад Југославије када је укинуо аутономију Косову. Од Косова под управом Уједињених нација сада ће, дакле, корак по корак и на темељу Резолуције 1244 постати једно Косово које је Европска унија припитомила. Било би боље да се пронашло решење са којим би се обе стране, Београд и Приштина, сагласиле. Сви напори су се обили о непопустљиве позиције преговарача. Србија и Косово се сада налазе на нултој тачки.

Задатак политичке елите у Србији јесте да пронађе унутрашњу равнотежу после турбулентних деценија. Осећај понижености не сме водити у апатију, у очај и изолацију. Осећај пораза није увек заиста губитак. Супротно такође важи: није сваки тренутни добитак довека. За будућност Србије је одлучујуће да се ослободи фантомских болова прошлости: зар то није била удаљена светлост из времена митских илузија?

Србија би требало да зна: заједно хоћемо да градимо будућност Европе. Ми вам пружамо руке, управо сада у овим тешким временима. Немачка и Европска унија би морале свесрдно да раде на остварењу визије уједињене Европе и да свим европским државама омогуће интеграцију, посебно нашим јужноевропским партнерима.

Првенствено се мора обезбедити сигурност. Затим ће Бундестаг дискутовати и одлучити о једном примереном мандату, прилагођеном новим условима, а на темељу Резолуције 1244, Кфора, као и одлукама Европске уније, Еулекса.

Сада се мора инсистирати на оном на шта су се и Београд и Приштина међусобно обавезали – а то је да не примењују силу. Сада је време за Европску унију. Сада Европска унија мора да узме у руке руководећу палицу, а не САД, не Русија.

Оквири су утврђени. У Солуну смо 2003. године читавом региону понудили европску перспективу. У Коалиционом уговору смо је прецизирали. Време је да се она сада и оствари.

У Европској унији живи 485 милиона људи у 27 држава чланица. И нека ми неко каже да немамо снаге да интегришемо још пет посто преосталих Европљана?!

Зато, погледајмо у своја срца, скупимо храброст и понудимо Србији, управо сада, план који садржи и оно што долази после Уговора о стабилизацији и придруживању. Ја знам да је заморно попуњавати рупе у архитектури европске заједнице. Али, требало би сви да будемо тога свесни: уколико сада закажемо, цена на крају ће бити веома висока.

Унутрашња логика Европске уније почива на искуству које је Вили Брант једном артикулисао у закључку: ми желимо да будемо добри суседи, како изнутра, тако и споља. Србија после оловне диктатуре, после изолације и самоизолације, после година ужаса, та Србија се још увек бори за своју европску будућност.

Зоран Ђинђић са грађанима Србије сломио је национализам у својој земљи, ослободио све оно што је у њој европско. Његове убице су га због тога казниле 12. марта 2003.

Неколико месеци пре тога у октобру 2002, поводом Черчилове конференције на Европском институту Универзитета Цирих Зоран Ђинђић је рекао:

„Треба нам велика идеја и велика визија, нешто што нас води напред, нешто што је веће од business as usual. За већину људи ради се о идентитету. Реч је о души, а не о материјалном. А идеја европских интеграција је велика идеја”.

Ђинђић је рекао даље:

„Питање је: како треба да изгледа покретачка идеја која би била довољно јака да покрене позитивно у људима? Људе не можете мотивисати невољном помоћи, непотпуном подршком у развоју, са мало амо – мало тамо, то је све недовољно. Овим људима треба смисао у животу, и то не само у појединачном животу, него и у колективном животу. Европска интеграција може имати ту улогу, уколико се она развије у визију, а не остане само један бирократски концепт”.

И на крају:

„Без употпуњавања Европе она неће бити стабилна и неће моћи да игра улогу у светској историји коју би требало да игра. У самој Европи влада дефицит европског идентитета. У Европи морају да знају зашто је европски модел бољи од свих других модела – нама треба европска душа!“