Проблеми музичара као лепак за публику

Како је изгледао турбулентан живот Џенис Џоплин, каква је била атмосфера током стварања једног од најбољих албума 2013 – „Reflektor” састава „Аркејд фајер”, како је краљица соула Арета Френклин снимала живи албум, и потресна прича о борби са раком даме моћног вокала Шерон Џонс – све су то теме документарних филмова које ће премијерно бити приказани на фестивалу у Торонту који је у току. Документарац о Арети („Amazing Grace”) славни Сидни Полак снимио је још 1972, али је остварење стајало у „бункеру” деценијама и публика ће га тек сад видети.
Лето су обележили документарци о две иконе поп културе. Филм „Ејми” о трагично преминулој певачици Ејми Вајнхаус, који потписује Асиф Кападија, постао је најпрофитабилнији британски документарац свих времена, а ТВ премијеру „Монтажа пакла” о Курту Кобејну у режији Брета Моргена гледало је више од пола милиона људи.

Иако се чини да је 2015. преплављена музичким документарцима, Александар С. Јанковић, професор ФДУ и филмски и музички критичар, каже да свака година има по неки изванредан документарац, попут „It Might Get Loud” из 2008. (о Џимију Пејџу, Еџу и Џеку Вајту) или „20 стопа од звезда” из 2013. (о пратећим вокалима). Подсећа и да у свету ови филмови имају ограничену дистрибуцију, док код нас ретко долазе у биоскоп:

– „Ејми” је нама интересантан филм, јер се њен последњи неславни наступ десио баш на Калемегдану. Тематика документарца о Кобејну је лична и интимна. Публика воли хришћанску парадигму да неко умре за наше грехе, а оба извођача су били талентовани, али компликовани појединци, који нису могли да се ухвате у коштац са славом и демонима. Од Кобејнове смрти је прошло 20 година, а „Нирвана” је и даље бенд који је изменио рок индустрију албумом „Nevermind”. И Вајнхаусова је перманентним незадовољством изградила имиџ искрене мученице, како је на крају и завршила. Народ воли када су звезде искрене и имају више проблема него они сами – сматра Јанковић. 

Арета Френклин (Фото Бета)

Хендрикс, Џејмс Браун, Мадона, Боуви, „Секс пистолс”, „Дипеш мод”... Ово су само неки од безброј музичара о којима су снимани документарци, а првим документарцем сматра се онај о Бобу Дилану – „Don’t Look Back” из 1967. у режији Д. А. Пенибејкера.

– Један од првих је и „Let it Be” (1970) који је требало да буде документ о креативности „Битлса” и повратку живим наступима. На крају, постао је епитаф великом бенду и њиховом унутрашњем незадовољству, што редитељ Мајкл Линдзи Хог није могао да зна. Када се прави документ о преминулој звезди, постоји осећај заокружености. Остали, као два изванредна документарца о „Стонсима” („Shine a Light”) и Дилану („No Direction Home”) Мартина Скорсезеа представљају део огромних каријера извођача које још трају – истиче наш саговорник.

Осим Скорсезеа и Полака, документарце су радили и други етаблирани редитељи: Питер Богданович (Том Пети), Тејлор Хакфорд (Чак Бери), Џулијан Темпл (Џо Страмер), Џонатан Деми („Токинг хедс”), Џармуш (Нил Јанг)... Јанковић каже да ти редитељи обожавају музику тих извођача, па је страст пребачена на филмску траку. Прављене су топ-листе најбољих документараца, а један од последњих магазина „Ролингстоун” за најбољи је прогласио „Don’t Look Back”. Јанковић издваја „Let it Be”, али и „Вудсток” као велики документ једне епохе.

---------------------------------------------------

„Бијело дугме” као мустра

Јанковић сматра да код нас постоји дефицит музичких документараца:

– Не желим да мислим да је документарац о ЕКВ – „Као да је било некад” дефинитиван поглед на значајан бенд. Невероватно је да нико није направио озбиљан документарац о „Идолима” или „Електричном оргазму”. Мислим да је документарац „Бијело дугме” Игора Стоименова добра мустра да се започне нова фаза у сагледавању богатог рок наслеђа бивших и садашњих домовина... И документарац о „Дарквуд дабу” обухватио би и историју престонице и Србије у последњој четврти века.